У Манастиру Светог архангела Михаила на Михољској превлаци, код Тивта, данас на Велики четвртак, 9. априла 2026. године, јеромонах Јоаким, игуман манастира Врањина, са свештеним братством ове светиње служио је Свету литургију, у молитвеном присусутву вјерног народа.
Пред Свето причешће сабранима је бесједио о. Јоаким, игуман манастира Врањина, чију бесједу преносимо интегрално:
— Догађајима којим присуствујемо кроз цијелу богослужбену годину, управо на Светој литургији, овај тренутак је управо тај зенит, тај врх и тај коријен, јер ми на данашњи дан прослављамо онај тренутак када је Господ наш Исус Христос са својим Светим ученицима и апостолима одслужио прву Литургију. И ова Тајна вечера, коју данас појемо, управо је та прва Света литургија, гдје је Господ, принијевши хљеб и вино вољом својом, а Духом Светим их учинивши самим Тијелом својим и самом Крвљу својом. Ми то слушамо на свакој Светој литургији када Христос, устима свештеника, говори управо ове ријечи које је и сам рекао у оно вријеме: „Узмите, једите, ово је Тијело моје“ и „Пијте из ње сви, ово је Крв моја новога завјета.“
И у овом тренутку у коме се налазимо, ми се управо налазимо на тој Тајној вечери – свештеници у олтару, као некада Свети апостоли, а сам Христос невидљиво присутан, вољом својом, а Духом Светим, руком свештеника хљеб и вино које смо принијели чине управо самим Тијелом својим и самом Крвљу својом, којом ћемо се за који тренутак и причестити на отпуштење гријехова и на живот вјечни. У овом причасном, које смо пјевали, и на великом входу, свако од нас у своје име, а сви заједно као заједница, говоримо: „Прими ме данас, Сине Божији, за причасника Тајне вечере Твоје.“ И другим ријечима које смо пјевали изговарамо да нећемо казати тајну непријатељима Божијим и да му нећемо дати издајнички целив, као Јуда.
Чули смо данас у Светом еванђељу како је Јуда, већ раније огорчен приземним жељама и приземним размишљањима, био се везао за новац који је, као што смо и ових дана слушали читајући Свето еванђеље, крао – а то је био прилог који је народ давао Сину Божијем и Сину Човјечијем, Господу Исусу Христу, од срца, гледајући га како исцељује болесне, како губаве чисти, како мртве диже, слушајући његову Свету ријеч, којом су се сва та чуда и дешавала. Народ је срдачно давао тај прилог, чији је благајник био Јуда и који је, као што стоји у једном од Еванђеља, из те благајне узимао за себе.
И у овом тренутку, када је ова жена разбила суд од алавастра и скупоцијеним миром омила и опрала косом ноге Господње, Јуда, већ испуњен огорчењем – јер није могао да трпи да гледа како сав тај новац иде Христу, а не њему, и уз све то и завист – коријен свега среброљубље – плитко је прокоментарисао: „Могло је ово миро да се прода и да се да сиромасима.“ Али наравно, он није мислио да да сиромасима, него је тај новац хтио за себе. И када је Господ рекао да је ова жена то учинила за његов погреб и да ће се због тога што је она учинила говорити кроз све вијекове, Јуда је у том тренутку отишао код фарисеја, већ планирајући издају.
Како је рекао: „Шта ћете ми дати, ја ћу вам га издати?“ – њега изношење му уопште није ни било важно, хтио је тек издати Господа. Онда су му ти лицемјерни фарисеји дали оних ситних тридесет сребреника, а он је, као што стоји у Еванђељу, тражио погодан тренутак да га изда. И замислите колико је то ситна душа – кад је он ту коначну одлуку и тај план измислио управо у тренутку када је примио Свето причешће. Као што стоји у Светом еванђељу: када је Господ њему дао хљеб, своје Тијело, Јуда се причестио и сатана је ушао у њега. И вођен ђаволом, он је отишао, осмислио сав догађај, и онда, знајући гдје ће Господ бити и гдје се повлачи на молитву, онаком ноћи дошао са свима њима и целивом издао свога Господа и Учитеља.
И ми у овој пјесми говоримо да нећемо казати тајну непријатељима Божијим, и нећемо дати издајнички целив као Јуда. Него ћемо, а то је и смисао нашега живота на земљи – нас, отпалих, а Крштењем поново подигнутих – Господа исповиједати као покајани разбојник, свјесни својих гријехова, вапијући Му да нас се сети у Царству своме и да нас помилује.
Управо због тога је Господ и дошао и иде на добровољно страдање, понижаван, пљуван, бичеван и на крају разапет на Крсту – не би ли на тај начин и наше гријехе отпустио. А сила његовог унижења ишла је дотле до ада. И као што смо слушали у пјесмама, Он који је створио воде, понизио се и том водом омио ноге својим ученицима, а он и дан-данас нама омива свакодневно наше гријехове – али наравно, само уколико смо, као овај покајани разбојник, свјесни својих гријехова, свјесни своје немоћи, да ми без силе Божије ништа не можемо у себи промијенити.
Тако свјесни, вапијмо као овај покајани разбојник: „Сети ме, Господе, у Царству своме и помилуј нас!“ И Он ће, у Светој тајни причешћа, видећи нас смирене, скрушене, свјесне својих гријехова и свјесне да једино Он може да нам помогне – својим Светим Тијелом и својом Светом Крвљу заиста то и учинити. Помоћи ће нам, опростиће нам собом све наше гријехе, испуниће нас благодати Духа свога Светога, и на тај начин ће нас учинити причаснима Себи, Богу нашему, који је све учинио не би ли нас људе подигао на наднебесне висине, учинио нас светима и синовима Божијим по благодати.
Зато, браћо и сестре, да сарађујемо његовом домостроју спасења, да заиста и задобијемо живот вјечни и задобијемо светост – јер светост и јесте живот вјечни – и да се са свима светима у Царству небеском радујемо вјечно и славимо вјечно истинитог Бога нашег – Оца, Сина и Духа Светога, у вијекове вијекова. Амин.
Христос је међу нама!“
Извор: Михољска Превлака
