Четврта недјеља Часног поста у Цркви је посвећена Светом Јовану Лествичнику, великом учитељу монашког живота и подвига. О значају овог светитеља и његовог дјела говорио је свештеник Јовица Вукасовић, гостујући у „Теми јутра“ Радија Светигора.
Он је подсјетио да је Свети Јован још као шеснаестогодишњак напустио свијет и ступио у манастир Свете Катарине на Синају, гдје је започео свој монашки пут. Након извјесног времена проведеног у манастиру, одлучио је да се посвети још строжем подвигу и повуче се у отшелнички живот.
„Тако је већ са 16 година отишао да тражи Бога и дошао је у манастир свете Катарине на Синају. То је у том периоду био релативно млад манастир, јер га је око 527. године подигао цар Јустинијан. Он је дошао у манастир на Синају и био, као и сви монаси, вођен својим духовним оцима. Да би, када је достигао неку духовну зрелост, свети Јован одлучио да се у потпуности посвети молчанију и да на себе преузме отшелнички или анахоретски начин подвижништва, који је јако строг. И он се удаљује из заједнице, из братства манастира и одлази у подножје Синајске планине, у једну пештеру, где је почао да се усрдније моли Богу и на себе је прихватио тај много строжији подвижнички крст.”
Послије око четрдесет година проведених у отшелништву, Свети Јован се враћа у манастир и наставља живот у општежићу. Убрзо након упокојења игумана, преузима старјешинство над манастиром. Отац Јовица посебно истиче и његово широко образовање и углед који је уживао, како међу монасима, тако и у народу.
„ То се види и из његовог најпознатијег дјела ’Лествица‘. Он је одржавао живу комуникацију путем писама са многим ученим људима онога доба, па чак и са чувеним папом римским Светим Григоријем, којем се приписује текст Свете литургије пређеосвећених дарова, који је око 600.године писао писмо Светом Јовану Лествичнику и обраћа му се као игуману синајског манастира. Из тог писма и знамо да је он био игуман манастира. Велики углед је имао у народу иако је био отшелник. Велики углед је имао међу монасима и због његовог подвижничког дјела, настаје касније његово најпознатије дјело Лествица.”
Према његовим ријечима, „Лествица“ је настала на молбу игумана манастира Раита, који је од Светог Јована тражио духовне поуке.
„Он се обраћа Светом Јовану Лествичнику и моли га и каже: стога те круно врлина молимо као заједницу свих отаца да нас поучиш тајнама којима си био удостојен, као некада тајновидац Моисије. Из овог обраћања видимо колико је било поштовање према Светом Јовану и колико су га други оци који су сигурно били велике подвижници, сматрали савршеним у подвижништву. Он прихвата да напише љестицу и спрам свог великог духовног искуства и великог свјетског образовања, можемо тако рећи, саставља поуке о духовном животу монаха, саставља 30 поука на начин како монаси требају да достигну духовно савршенство.”
Како је наглашено, ово дјело било је намијењено прије свега монасима, као водич у духовној борби и савладавању страсти.
„У првом дјелу се говори о похотама, а у другом дјелу св. Јован говори о врлинама, о моралним и богословским врлинама. Ово дјело је било јако радо читано у периоду Византије, и због тога имамо велики број сачуваних рукописних преписа овог дјела. Готово да не постоји манастир који у неком свом периоду није преписао Лествицу.”
На крају, отац Јовица појашњава зашто је управо ова недјеља поста посвећена Светом Јовану Лествичнику.
„Свети Јован Лествичник даје нам се као један извнредан пример подвига и као један изванредан учитељ подвига. Као примјер даје нам се и његово дјело Љествица раја, која ће и нама, који нисмо монаси, који живимо у овом свијету, итекако помоћи да се у неким тренуцима ослободимо од свега што нас смета и да и ми полако почнемо да усходимо уз ту једну љествицу која ће нас довести до краја часног поста, како бисмо се на дан Христовог Васкрсења заиста могли насладити оним радостима које нас чекају и у вјечном животу”, казао је свештеник Јовица Вукасовић.
О. Б.
