Прва недјеља Часног поста – Недјеља православља данас, 1. марта 2026. љета Господњег, молитвено је прослављена у Манастиру Светих архангела Михаила и Гаврила – Михољској Превлаци.
Свету литургију служио је јеромонах Василије, игуман превлачки, а саслуживали су му сабраћа ове свете обитељи у присууству вјерног народа.
„Ево нам дана свјетлог, дана предивног, дана побједе, побједе православља, дана уздизања истине, дана када је свако зло и свака лаж и свака јерес отишла у заборав, у таму преисподње, а православље са свим својим истинама наставило да живи, да сија у свом сјају. Данас нам је засијао лик Христов, лик Богочовјека, Бога који је дошао на ову нашу малу планету да Га видимо, да Га додирнемо, да Га једемо, да Га можемо и на икони видјети и са Њим разговарати, Њему се изјадати“, казао је о. Василије бесједећи пред причешће.
Поучавајући сабране истакао је да је Господ дошао и узео сву нашу људску муку на Себе, да би могао да је разуме, да би постао ближи нама, а све да бисмо ми постали ближи Њему.
„Јер раздаљина између Бога и човјека била је непремостива — непремостива због гријеха људског, због пада људског, због обезличења људског — али је Бог послао Јединородног Сина Свога да премости ту раздаљину и да поново постанемо блиски Богу. И за ту истину оци су се борили кроз сву историју Цркве против свих оних који су неким својим филозофским системима и својим људским размишљањима жељели да разоре ту заједницу између Бога и човјека, не признајући да је Исус Христос истинити Бог и истинити човјек. А оци су говорили да оно што Бог није узео на Себе, то није могао ни да исцјели. Ако би Он само имао Божји Дух, а људску душу, онда наша душа би остала неисцељена, али Он је узео на Себе и тијело, и душу, и дух — богочовјечански — и исцијелио нас, читавог човјека“, бесједио је игуман превлачки.
Зато по његовим ријечима на иконама не само да можемо видјети лик Божји, него можемо видјети истинити, обожени лик човечји, кроз ликове светитеља, кроз које просијава нетварна свијетлост Божје благодати. И то је пут и свакога од нас, и то је пут и овога Часног поста и свог нашег живота.
У наставку свог пастирског слова је указао на то да иако је православље извојевало ту побједу, и дан-данас су удари на Цркву Божју велики. И многи у данашње хаотично вријеме траже неки свој мир без борбе, траже љубав без жртве, траже тишину без заједнице, безлично спасење без Спаситеља. И то су оне лажи које је Црква давно побједила, али које, како је казао, још живе у нама:
„А Господ нам данас јасно ставља до знања да је спасење једино у личности Господа нашег Исуса Христа, и да у заједници с Њим и ми постајемо истинске личности. И у заједници једни с другима, управо најтешњој, на свакој Светој литургији ми постајемо личности и по благодати већ обожени кроз Свету тајну причешћа, коју ћемо за који тренутак и примити. Тијело и крв Богочовека Исуса Христа — ту је пред нама раздјељена, разломљена, која се једе а никад не нестаје, већ освећује вјерне који се њоме хране. Припремали смо се ове прве недеље Часног поста постом по мјери, по моћима, молитвом по снази духа, и дошли да се сјединимо са Дароватељем истинске радости и истинског мира. Јер сваки мир у коме нема свјетлости Христове није истинити мир, јер једино је Он спона између Бога и човјека, између времена и вјечности, између смрти и живота.“
Позивајући вјерне да са вјером и страхом Божјим и љубављу приступе у миру ономе највреднијем, најистинитијем што је у овоме животу дато нама смртним људима, да се присајединимо Господу нашем Исусу Христу, о. Василије их је поучио да и након причешћа остану, до краја Свете литургије, како би заблагодарили Богу за велики дар који нам је дао:
„Јер некултурно је отићи са трпезе прије него што се вечера заврши — то је непоштовање према домаћину, дародавцу добара. Да останемо, кад смо се нахранили, да заједно дочекамо и крај и благодарење, и тако да понесемо мир и радост домовима својим, и да свједочимо ту истину побједе православља и овом свијету који можда још није познао ту преизобилну љубав Божју, зароњен у своје бриге, у своје страсти, у своју таму, немајући ни снаге ни воље да очи душе подигне ка небу и да види свјетлост, види радост и мир.“
На крају своје бесједе јеромонах Василије, игуман превлачки, позвао је вјерне да се потруде, да моле Господа да нашу палу природу подигне, да је узнесе ка небу:
„Да бисмо ми са свима Светима у радости славили пресвето и пречасно име Божје и ту побједу православља, која и на овом мјесту није пројављена само ријечима, већ је пројављена и крвљу мученика који су управо за православље пострадали, а које је Бог из смрти превео у живот. Чије су мошти остале нетрулежне и миомирисне вјековима — ево, пола миленијума су у земљи боравиле и изнесене на утјеху нама, да покажу снагу и моћ вјере православне коју ни страдање, ни смрт не могу уништити. А ми смо данас овдје, заједно са Превлачким мученицима, дио те побједе, дио те радости. Да будемо поносни што смо православни, што нам је Господ, иако незаслужено, дао ту прилику да вјечно живимо и да сами по благодати постанемо богови. Амин.“
Обрада: Весна Девић
Извор: Михољска Превлака
