У молитви Светог Јефрема Сирина, коју читамо у току овога Светога поста и која садржи најдубље истине о нашем хришћанском животу, налазимо и оне ријечи у трећем дијелу молитве, које гласе: „Да, Господе, Царе, даруј ми да будем свјестан грјехова својих и да не осуђујем брата свога. Јер си благословен у вјекове вјекова. Амин.”
Ништа није теже, драга браћо и сестре, од тога да постанемо свјесни самих себе. И да постанемо свјесни, како свога несавршенства, које је уграђено у нашу несавршену људску природу, тако и наше огрјеховљености, дакле онога што је још опасније за човјека од несавршенства, јер је несавршенство својствено људској природи.
Наравно, несавршенство је и призив нама људима да се усавршавамо. То је на свој начин и дар Божији. Да смо савршени, наш труд, наш папор, наш подвиг, наш људски живот не би имао неког посебног смисла. Међутим, Бог је тако створио човјека да га је учинио несавршеним, али му је дао могућност усавршавања, могућност раста не само тјелеснога већ и духовнога. Када сагледамо тјелесни живот онда нам то бива јасно, јер знамо како од оне сјеменке, од сјемена, како се полако и постепено развија човјек, и расте. Од малога дјетета узраста у човјека одраслога, и то видимо. То се догађа пред нашим очима. А то што се догађа са тјелесним човјеком, догађа се, такође, и са духовним човјеком.
Као што из сјеменке узраста зрели човјек, тако и од онога квасца духовнога и духовнога сјемена које је Бог посијао Својом божанском руком у човјека, човјек је призван да узраста, да умножава те Божије дарове. То нам потврђује и она дивна јеванђељска прича о талантима: о пет таланата, о два таланта, о једном таланту, о даровима којима је Бог обдарио човјека, а човјек призван да умножава те своје дарове, не да их закопава. Према томе, расте и тјелесно и духовно човјек, а расте зато што је Бог улио у човјека ту моћ и тај дар и ту снагу да може да расте, да узраста и да се усавршава.
Међутим, има нешто што омета тај духовни раст човјеков, омета и његов тјелесни раст. Шта је друго болест тјелесна, било које природе, него нешто што угрожава тјелесна здравље, тјелесну снагу и тјелесни раст човјеков? А као што постоје тјелесне, постоје и духовне болести. То је управо оно што називамо гријехом. То је када човјек те богодане силе, намјесто да их усмјерава онако како је то Бог одредио Својом бесконачном божанском вољом, човјек усмјерава те силе духовне и тјелесне у погрешном правцу. То и значи гријех – погрешно усмјерити богодане силе. И намјесто да оне граде човјека, да га изграђују, оне разграђују човјека.
То и јесте трагедија људскога гријеха. Он разграђује човјека. Постати свјестан те разградилачке силе гријеха од огромног је значаја за човјека, као што је за човјека значајно да постане свјестан самога себе, свога савршенства и свога несавршенства, оних дарова које му је Бог подарио, и које је призван да умножава.
Гријех је погрешно усмјерење људске воље, људске жеље, људскога срца, људскога ума, и тиме злоупотреба богоданих сила човјекових. И човјек намјесто да расте, да узраста умножава своје дарове како је то Бог рекао, Бог одредио, човјек разара себе самога, опустошује своје биће, одлази од Лица Божијега, од Божије силе која укрјепљује човјека, која му даје снагу, и могућност да узраста у мјеру раста божанскога. На то је човјек призван. Дакле, постати свјестан свога несавршенства и постати свјестан своје огрјеховљености, то је најдубља мудрост човјекова! То је почетак мудрости, то је почетак сваког човјековог усавршавања, и духовног и тјелесног и умног и вољног.
Није случајно велики хеленски философ Сократ говорио да је почетак мудрости и почетак сваке праве философије познање себе самога: Познај себе самога! То је непрестано говорио својим ученицима велики философ Сократ. И оно његово знање да сад „знам да ништа не знам“. Познати себе значи познати своју ограниченост, своје несавршенство, јер кад то познамо, онда се у нама буди жеља да стекнемо знање. Онај који мисли да све зна, тај никад ништа научити неће!
Најмудрији су били они људи који су увијек, изнова започињали стицање свога знања, непрекидно се усавршавајући. То Сократово: „Познај себе самога“, и бити свјестан своје ограничености, да би истински могао да напредујеш и да се усавршаваш, оно је утемељено, уграђено је у Христово Јеванђеље. Шта је друго оно прво блаженство, од девет Блаженстава које је Господ изговорио на Гори, него управо то што је Сократ предосјетио, а што је Христос много дубље и савршеније знао од Сократа, као Бог и Син Божији.
Прво Блаженство, као што знамо, гласи: Блажени су сиромашни духом, јер је њихово Царство Небеско. Често су се изругивали хришћанима нехришћани, незналице овога свијета, који мисле да све знају – како то Хришћанство проповиједа незнање!? Сиромаштво духом? Тачно, Хришћанство почиње од тога: бити сиромашан духом значи бити скроман, бити смјеран. Значи – знати да ништа не знаш.
Значи да треба да положиш темељ свога знања, свога усавршавања, духовног и тјелесног – то значи бити сиромашан духом! Значи посједовати свијест о своме несавршенству, а још више посједовати свијест о својој огрјеховљености. Јер, само за онога који посједује ту и такву свијест има наде да ће се поправити, и да ће се непрекидно поправљати.
Зато и Свети Јефрем Сирин почиње са таквом философијом живота, васпитан на Јеванђељу. Све што је написао и што је оставио провео је кроз свој духовни опит, и познао себе, и познао своје несавршенство, и схватио да нема ничега значајнијег за човјека, него да буде свјестан грјехова својих! Обично ми људи, по своме сљепилу, по својој огрјеховљености, као што каже опет Свето Јеванђење, видимо трун у оку брата свога а брвно не видимо у оку своме (Лк. 6, 41). Гутамо камилу, а циједимо комарца, опет дубока ријеч Светог Јеванђеља.
Увијек је грешан неко други, ван нас. Увијек је крив неко други, а ми смо они који смо прави. То је негдје уграђено у огрјеховљену људску природу од прародитеља наших, Адама и Еве. Није ли Адам оптужио жену зато што се огријешио о заповијест Божију? Није ли жена пренијела свој гријех и своју кривицу на змију: змија ме преварила? Другим ријечима, Ти, Боже, јеси Онај који си змију створио, па је она мене преварила – Ти си онај који је кривац!?
Као што савремени човјек, и човјек кроз сву историју, за сва зла овога свијета, окривљује Бога – Бог је тај који је кривац за зло које се овдје на земљи догађа. Увијек се гријех свој преноси на другога, и тако се вртимо у слијепом кругу и никад не можемо да се избавимо од гријеха. Слијепци остајемо духовни.
А Пророк Божији, који је обасјан мудрошћу Божијом, каже: Гријех свој имам увијек пред собом! Не гледам гријех ближњега свога, него гледам себе: гдје сам ја, гдје је моја душа. Јер, неће ме Бог питати за гријехе ближњих мојих, него ће ме питати за гријехе моје, кад изиђем пред Страшни Суд Његов, кад се открију све тајне неба и земље. Питаће ме шта сам ја радио, шта сам ја мислио, како сам се ја понашао, неће тражити од мене да судим слугу туђега господара, као што каже Свети апостол Павле.
Ето, дакле, зашто нас Свети Јефрем Сирин непрекидно подсјећа да се васпитавамо у страху Божијем и да непрекидно проучавамо, да постајемо свјесни себе и свога понашања, свога несавршенства и своје сопствене огрјеховљености. И у исто вријеме да не осуђујемо брата свога и сестру своју.
Што је човјек свјеснији себе и свога несавршенства и своје огрјеховљености, то мање види гријехе око себе. Гријехе других. Што је човјек духовно засљепљенији, то непрекидно види око себе море грјехова у другим људима, а самога себе уздиже и проглашава за некога ко је безгрешан. И зато нас и овај свети пост, који је и дат од Цркве Божије да нас пробуди духовно, подсјећа на ту велику и свету истину кроз ријечи Светог Јефрема Сирина да будемо свјесни грјехова својих, да видимо гријехе своје и да не осуђујемо брата свога. „Јер, каквом мјером мјеримо, таквом ће нам се мјером мјерити. Не судите да вам се не суди!“ (Мт. 7, 1-2). Велике, свете ријечи из Светога Јеванђеља и света порука.
Из књиге Митрополита Амфилохија ”Пост и молитва – повратак у Очев дом”
