У недјељу О блудном сину, у Саборном храму Христовог васкрсења у Подгорици служена је Света литургија којом је началствовао протојереј Игор Балабан. Проти Игору саслуживали су протојереј-ставрофор Далибор Милаковић, протојереји: Миладин Кнежевић, Бранко Вујачић, Никола Пејовић, као и ђакони: Ведран Грмуша и Милош Јањић- клирик Епархије захумско-херцеговачке.
Отац Игор се вјерницима обратио бесједом тумачећи јеванђелску причу О блудном сину и том приликом подсјетио вјерне на једну од најдубљих истина хришћанске вјере – да је Бог Отац који чека покојање и преумљење сваког човјека, истовремено поштујући његову слободу и се бескрајно радује сваком преумљењу и покајању.
Прота Игор је појаснио да се у Јеванђелским причама лик домаћина или цара готово увијек односи на самога Бога. Тако и у овој причи, отац са два сина представља небеског Оца, а синови – све људе које је Бог створио. Млађи син, користећи своју слободну вољу, тражи од оца дио имања и одлази „у земљу далеку“. Тај одлазак није само географски, већ духовни – удаљавање од Бога, од извора љубави, смисла и сигурности. Отац га не задржава, јер ни Бог не одузима човјеку слободу, али га не напушта. С тим у вези, Бог човјеку даје све: разум, ум, снагу, вид, слух, способност кретања и избора, али човјек често, попут блудног сина, те дарове расипа – не одричући се Бога ријечима, већ животом, злоупотребљавајући оно што му је дато. Када блудни син остане без ичега, настаје глад – не само тјелесна, него и духовна. Управо та духовна глад може бити спасоносна, јер човјек почиње да чезне за истином, правдом, љубављу и Богом. Тај тренутак унутрашњег тријежњења јесте почетак покајања.
.,,Онога који крене путем покајања, Господ прима отворених руку. Ономе ко неће, Господ не дира његову слободну вољу. Дао нам је Бог да можемо да живимо без Њега. Видите и сами шта се ради на овој несрећној земљи, на кугли земаљској. Може да се живи без Бога, у несрећама, у ратовима, у одсуству било какве самилости једних према другима. Све то може. Ко од нас жели такав живот? Нико нормалан, али ипак се одлучујемо на то. Чинимо не оно што желимо, него оно гдје нас воде наше страсти и наше слабости. Наша жеља за угодношћу, влашћу, богатством, ко зна чиме све и шта све утиче на то. Али ако направимо један корак ка Господу, он направи десет, ми направимо још један, он направи двадесет према нама”. – рекао је прота Игор.
Појашњавајући лик старијег сина, који формално остаје уз оца, протојереј Игор Балабан истиче да он, иако физички уз оца, у срцу носи завист, огорчење и осуђивање, те да тај лик и данас препознајемо у људима-у сваком човејку који себе сматра праведним, а другима оспорава право на покајање и повратак Богу.
,,Није то мисао која нас води ка Богу. Није то мисао која нас враћа у дом Очев. То је мисао која нас одваја од Оца, јер Отац наш небески, Бог се радује свакоме од нас који се каје за своје пропусте, за своје гријехе и радује се свакоме од нас ко хоће да остане у његовоме дому и тугује за сваким ко одлази из његовога дома”-закључио је протојереј Игор Балабан уз појашњење да је Бог љубав која је дуготрпељива, која прашта и истински обнавља душу човјека.
Текст, фото, видео: Борис Мусић
