Често се, а посебно око 7. фебруара, сјетим како су ријечи оца Луке (Анића) да ,,човјек осјећа блиску душу близу своје душе, да та душа постаје душа наше душе” изговорене у једној од емисија ,,Питајте свештеника” постале опит и философија живота нама који смо их те ноћи уживо чули, како су ,,освештале етар” (како је знао да каже наш Митрополит Амфилохије) и прошириле се, снагом оног морачког водопада ,,Светигора”, широм васељене, радио-таласима који (с правом) и носе назив Васељенски радио.
Нијесмо сви имали благослов да одрастамо у побожним породицама. Као дијете сам, кришом,научила молитву ,,Оче наш“ из једине духовне литературе коју сам случајно нашла у кући, црквеног календара, и често је понављала. Много касније сам схватила да су ме те искрене дјечије молитве и довеле до извора ,,воде живе”, са којег сам и ја имала благослов да пијем, а и даје, научивши да се љубав давањем умножава, подијелим,, захваљујући свом багословеном послу, са ближњима и слушаоцима наше ,,Светигоре”.
Већ у првој емисији са игуманом Цетињског манастира оцем Луком, сада већ давне 2004. године, као неки духовни скенер успио је да, одговарајући на питања слушалаца, схвати и који то проблем мене мучи (гледајући моју реакцију на свој одговор на једно од питања наших слушалаца).
Чим се емисија завршила питао је:
-Јеси ли се некад исповедала?
-Никад.
-Дођи код мене кад год хоћеш.
Наравно отишла сам одмах ујутру…и од тада више ништа није исто: падови, устајања…борба…до краја…Сви смо негдје осјетили ону ,,бесплатну” благодат коју нам Господ наш Исус Христос даје на уласку у Цркву Његову, онај осјећај кад можете да загрлите цио свијет, да волите све људе и кад пожелите да све што знате и имате подијелите са својим ближњима.
Помисила сам: Ово што отац Лука говори треба да чују сви. Као што су мени, његове ријечи свима могу да промијене живот.
И тако сам почела да снимам бесједе цетињског Игумана на литургијама…
А смирени монах, отац Лука, није то баш ни мало волио. Првих неколико пута ми није ни дозволио снимање, док су следећих неколико пута бесједе почињале ријечима:
У име Оца и Сина и Светога Духа…угаси то чудо (диктафон)…а онда је, по љубави и стрпљењу које је имао за све нас, пристао али под условом да диктафон остављам негдје ,,гдје се не види како народ не би видио да њега снимају”. Али штета је да се такви духовни бисери, помислила сам, не нађу, осим пред слушаоцима, и пред читаоцима па сам почела и да прекуцавам његове бесједе. Журила бих да му донесем још истог дана текст бесједе како би га он ауторизовао, што га је посебно нервирало али је и на то пристајао…
Смијао би се, оном својом дјечијом чистотом, када би се у тексту који бих му донијела нашло нпр. ЈосиП Исихаста…Он исправљао, а ја се трудила да учим брзо како ми се грешке не би понављале. Па иако сам од свог духовника добила надимак Слободанка-архидавеж…нисам одустајала.
Кад бих оцу Луки поменула да треба да објавимо књигу, смијао се говорећи: ,,То ће неком од нас двоје постхумно да излази. Теби, ти си стално болешљива”.
Иако отац Лука ништа од тога није схватао озбиљно, нисам одустајала. И даље сам снимала и прекуцавала све његове бесједе и она душекорисна предавања. Наслов оног одржаног у Београду 2007. године ,,Литургијска пјесма града и пустиње” понијела је, скоро двадесет година касније, коначно и књига која је изашла, са благословом Митрополита Јоаникија, у издању Издавачко информативне установе Митрополије Црногорско-приморске ,,Светигора“. На жалост, постхумно оцу Луки.
Када би живот на оном нашем лијепом Цетињу понекад постајао тежак, Цетињски манастир био нам је други дом, а отворено, пуно љубави, чисто срце цетињског игумана сигурно уточиште. Његова љубав, стрпљење, радост, мир и молитва показали су нам шта значе оне ријечи светог апостола Павла у посланици Коринћанима: Јер ако имате и триста учитеља у Христу, али немате много отаца.
Ово је лично мало уздарје за сву љубав и жртву којом нас је отац Лука миловао, за благослов ,,пилићима“ Јелени, Милици и њиховом потомству и молитвено заступништво пред Господомдуховног оца који је знао да душе, које су му повјерене, веже за њиховог Творца на прави начин, онако како је и сам говорио:
,,Сви космоси и сви светови сабрани не могу човеку дати радост као само једно људско лице, јер се у том лицу човек присаједињује са вечношћу, оно постаје вечност онолико колика је наша жеља за вечношћу. Колико имамо смрти у себи толико то лице за нас нема живота. За Светитеље је свако лице извор живота. И као што човеково усавршавање у Христу има један крај а то је бескрај, тако ће се и у вечном животу људи усавршавати у љубави једних према другима, у радовању једних другима јер је и радост категорија која расте у вечности. У том вечном радовању Богу и ближњем, човек ће моћи да каже исто оно што је још старозаветни Бог рекао и што је у Новом завету Христос поновио, моћи ће да каже: Ја јесам“.
На радост и духовну корист нас његове духовне дјеце, на радост браће и сестара који су свједочили да су им ријечи оца Луке у емисијама ,,Питајте свештеника” мијењале животе, остају књига ,,Литургијска пјесма града и пустиње“ и тонски записи свих говора оца Луке сабрани у емисији ,,Душа моје душе“ на Радију ,,Светигора“ који и даље ,,светли“, како нас је отац Лука и благосиљао.
,,Ко добије Царство небеско шта њему више треба? Какве су у ствари људске потребе? Шта нама треба? Треба нам мир и радост у Духу Светом. Треба нам познање Бога и онда све знамо. Треба нам Царство Божије у коме нисмо господари а господаримо тиме ако га задобијемо. Онда са њим имамо све”- говорио је мој духовни отац.
Оче Лука Христос васкрсе, па да се у радости опет сретнемо у нашој истинској отаџбини. А вама, рођени наши, остављамо ,,Литургијску пјесму града и пустиње” и ,,Душу моје душе“ молећи и ваше молитве.
Слободанка Грдинић
