Бесједа блаженопочившег архимандрита Луке (Анића) на Сабор Светог Јована Крститеља Господњег – Цетињски манастир, 20. јануара, 2006. године
Богогласна труба, анђео пустиње, крај старог и почетак Новог завјета, Јован пророк, Претеча и Крститељ Господњи, богогласно говори: Покајте се јер се приближи Царство небеско.
Приближи се, не само временски већ је скоро на дохват руке, јер у Јордан силази Творац свјетова да прими крштење слугу, да призна да је људски род слуга и уђе у људску природу.
Иако на земљи није било достојнијег човјека за велику и Свету тајну крштења Исусовог, крштавајући Га, Свети Јован сматра себе недостојним да положи руку на Спаситеља. И сам Христос каже, да нема већег између рођених од жене од Јована Крститеља. Пророк, Претеча и Крститељ Господњи, громогласна труба која позива на преображај цјелокупног људског бића, својим животом показује да је овај свијет ништа, да многе маске које сакривају нашу небеску отаџбину падају пред истинским животом и пред доласком истинитог лика човјечјег у лицу Исуса Христа, Богочовјека. Пред тим истинским ликом сви се ми огледамо и проналазимо своје мане и слабости, мјеста која треба да поправимо да би се саобразили лику који није за овај свијет већ за непролазне вјекове. Достигавши онај лик, каквим нас Бог хоће, каквим Господ жели да изгледамо, Свети Јован има слободу и смјелост да позива на покајање, преумљење и потпуни преображај људског бића.
Да ли покајање значи стално кајање за гријехе, нас људи који смо слабе природе? Ми се кајемо за своје гријехе, али пошто не можемо стално на њих мислити, треба да знамо да је покајање нешто више од тога. Живот у покајању значи живот по заповијестима Господњим, у којем човјек једноставно није пријемчив за гријех. Оно што човјек мрзи и чега се не дотиче, не може ни да овлада њиме. Живот у покајању значи живот далеко од гријеха, његовох узрока и жеље за њим. То је потпуни преображај бића, на који човјека једино сила Христова може да призове. Једино силом Христовом човјек може бити способан да спроведе покајање, да се у њему одржи и засвијетли свјетлошћу будућег вијека, под којом су свјетла овог нашег земаљског живота, само обичне блиједе свјетиљке, које се гасе када сине сунце. То Сунце правде које је сишло у Јордан и собом освештало воде, почевши нови живот људске природе, призива нас кроз Светог Јована на истинско живљење.
Свети Јован је показао какав човјек треба да буде, гдје треба да буду његова хтјења и какав треба да буде његов однос према Богу и ближњему.
Свети Јован зато каже: Ти треба да растеш а ја да се умањујем. Ја сам о Теби проповиједао, а сада када си дошао, ја се склањам у страну као онај пријатељ жеников који стоји на свадби и радује се гласу женикову, пуштајући ипак да он буде у средишту догађаја. Ријечима да није достојан да одријеши обућу Христову, Свети Јован нам, у ствари, показује како ми треба да се односимо према Богу. Зато што нијесмо заживјели покајањем, ми мислимо да Христос треба да служи нама а не ми Њему. Није ријеч само о испуњавању наших молби и жеља, већ ми врло често заборављамо, да Богу служимо само ако понесемо крст који је Он понио на Голготу. Бог нас је створио, даривавши нам велику и неизрециву тајну вјере, да би преобразивши наше биће, оно помогло спасењу свијета, спроводећи то прво над собом самима, а затим благовијестећи и другима о силаску Бога у свијет и могућности Његовог достизања кроз ове велике и Свете тајне, покајање, молитву и упијање Бога у себе. Велика је тајна на коју Свети Јован призива. То је тајна покајања, преображаја, преумљења, стављања читавог свог живота у њедра Спасова, да би нас даље Он водио, не дозвољавајући нам да идемо нашим лудим путевима људским, већ ка Богу, да наш пут буде богоусмјерен, Богом вођен, водећи нас ка Творцу, који нас смјерно, а не насилно призива: Покајте се, јер се приближило Царство небеско и не пропустите огромну шансу која вам је дата.
Ако је Бог сишао у Јордан треба и ми да сиђемо смирењем својим, да засијамо као звијезда Даница дјелима милосрђа, љубављу и свим оним одликама живота по Богу.
Рука Св. Јована Крститеља у Цетињском манастиру
Славећи данас Светог Јована, имамо изузетну част да је он ту са нама, да нас благосиља, води и указује на пут ка Царству небеском. Нека нас његова молитва води у све дане живота нашег, и показује на који начин да избјегнемо саблазни овога свијета, на који начин Христос да постане центар нашег живота, средиште а не само неки обогатитељ цивилизације, као што је то за западњаке. Отац Симеон са Свете Горе, иначе Перуанац, рекао је, да је за западни свијет, Христос само један обогатитељ цивилизације и унутрашњих односа, који то ради споља, не улазећи унутра. За нас хришћане, по његовим ријечима, Христос је бомба, која треба да експлодира у овом свијету, да би он престао да буде свијет и постао Црква.
Када та бомба експлодира у срцима нашим, експлодираће и у нашим породицама, и у друштву, да бисмо сви једним устима и једним срцем славили Оца и Сина и Светога Духа, једног у Тројици, Бога дивног у Светима својим, дивног и у Светом Јовану Пророку и Крститељу своме, у вјекове вјекова.
Приредила Слободанка Грдинић
Фото: отац Данило (Трпчевски)
