Аналитички каталог музичких рукописа Манастира Хиландара један је од најобимнијих и најзначајнијих пројеката у области истраживања византијске и словенске црквене музике којим се већ дуже вријеме бави протојереј-ставрофор Игор Зиројевић, професор византијске музике и научни истраживач.
Он је у разговору за Радио Светигору казао да је ово пројекат о којем је дуго сањао.
„У суштини овај пројекат је започет, када сам дошао у Грчку на студије и почео да сарађујем са Манастиром Хиландаром, прије скоро тридесет година. Званично се остварује посљедњих пет година“, наводи он.
О значају овог каталога за српску културну баштину, отац Игор истиче:
„Ово је подухват од историјског значаја, не само за Хиландар, него за све словенске народе, а посебно за нас Србе, зато што ћемо напокон, након више од осам вијекова, знати шта тачно имамо када је ријеч о музичким рукописима у хиландарској библиотеци.“
Према његовим ријечима, Хиландар се по броју музичких рукописа налази међу најзначајнијим светогорским библиотекама.
„По подацима које сада имамо, библиотека Манастира Хиландара је пета по реду, што се тиче броја музичких рукописа, од свих светогорских манастира“, каже он и додаје да је ријеч о „преко 150 рукописа, односно око 70.000 страница музичке грађе“.
Сам почетак рада није био нимало лак.
„Ми у почетку уопште нисмо знали гдје су нам сви ти рукописи“, објашњава отац Игор.
„Није постојао један одређени дио библиотеке гдје су били смјештени само музички рукописи, него су они били раштркани по различитим дијеловима рукописне библиотеке.“
Зато, како каже, истраживање није било само научни, већ и физички напор.
„То је, да се жаргонски изразимо, био прави рударски посао — да прекопамо библиотеку и да нађемо гдје се тачно налази сваки рукопис.“
Посебну улогу у пројекту има дигитализација рукописа, која је у Хиландару започета прије више од двије деценије.
„Манастир је прије неких двадесетак година урадио дигитализацију комплетних рукописа, не само музичких, и то је било од пресудног значаја“, наглашава отац Игор.
Он подсјећа и на пожар у Хиландару, као упозорење колико је заштита грађе важна.
„Замислите да се, не дај Боже, пожар десио управо у дијелу гдје је библиотека. Изгубили бисмо насљеђе старо осам стотина година, укључујући и онај дио историјске грађе који се једино овдје чува.“
Дигиталне копије, како каже, омогућиле су и безбједнији рад.
„Сваки физички контакт са рукописима доводи их у опасност. Мало зноја на прсту може да изазове штету, зато је увијек боље радити са фотографије када год је то могуће.“
Процес израде каталога подразумијева детаљну и стрпљиву анализу.
„Ми прво физички опишемо рукопис: димензије, папир, повез, вријеме, језик и писмо“, објашњава отац Игор, додајући да потом слиједи најзахтјевнији дио посла.
„Онда идемо лист по лист и пописујемо шта се тачно налази у рукопису, биљежимо наслове онако како су написани, а гдје има грешака, у заградама их исправљамо да би читаоцу било јасно о чему се ради.“
Посебан изазов представљају словенски рукописи.
„У словенским рукописима врло често уопште немамо податке ко је то радио и које су то композиције“, каже отац Игор.
„Током истраживања сам пронашао потпуно непознате композиције које су, највјероватније, радили српски монаси у Хиландару, а које су по квалитету равне грчким композицијама из истог периода.“
Међу највећим открићима су древне пасхалне пјесме.
„Пронашао сам потпуно непознате пасхалне стихире које су се користиле у 12. и 13. вијеку“, истиче он, додајући да је неке од њих пронашао и у грчким рукописима из истог периода.
Отац Игор посебно издваја ирмосе који су временом нестали из богослужбене праксе.
„У једном од најстаријих хиландарских рукописа нашао сам више од двадесет непознатих ирмоса који не постоје у данашњим богослужбеним књигама“, каже он.
„Чак постоји један ирмос који нисмо нашли нигдје на грчком, постоји само у словенском облику.“
Говорећи о значају каталога за будућа истраживања, отац Игор наглашава да ће каталог омогућити истраживачима широм свијета да лако дођу до грађе.
„Истраживач ће моћи да види у ком се рукопису налази одређена композиција, на којим листовима, и да за врло кратко вријеме добије материјал, без обзира гдје се налази.“
О завршетку пројекта каже:
„Надам се да бисмо за пет до десет година могли да будемо на нивоу да нешто озбиљно, провјерено и зрело издамо и предамо јавности.“
Оливера Балабан
