Духовно буђење: Потребна је бодрост. Све што чинимо треба да чинимо Бога ради.
Ми заборављамо Бога, а послије се поткрада помисао како чинимо нешто много важно. Поткрада се човјекоугодништво, па зато и пазимо да не паднемо у очима других. Али, ако човјек дјела са свијешћу да Бог све то види, да га посматра, тада је оно што он ради, постојано. У супротном, ако чини нешто да би изгледао добар у очима других, губи све и све пропада.
За сваки поступак човек треба да испита себе: Добро, мени се свиђа ово што чиним, али да ли се то свиђа и Богу? Нека се запита да ли је то што ради Богу угодно. Ако заборави на то, послије ће заборавити и на Бога. Некада су људи знали да кажу: Бога ради или Он је безбожник, Бога се не боји или су говорили Ако Бог да. Свугдје су осјећали Божије присуство. Имали су стално Бога пред собом и пазили су. Живјели су као што се у Псалму каже: Стално видим пред собом Господа, да не посрнем. И заиста, нису посртали. Ево сад се види како европски типик улази у моду и многи људи не чине зло само из свјетске пристојности. Оно што човјек чини, треба да чини чисто за Христа. Да држи на уму да га Христос види и посматра. Христос, дакле, треба да постане центар сваког његовог покрета. Да нема у њему оног људског начела. Ако дјеламо са циљем да нас људи прихвате, неће нам ништа бити од користи. Треба много да пазимо. Увијек испитујмо себе, шта је то што нас покреће на неко дјело и чим примијетимо да је наш покретач човјекоугодништво, дужни смо да га беспоштедно тучемо. Ако ја пожелим да учиним неко добро, а ту се умијеша и човјекоугодништво, то је као да бушном кофом вадим вофу из бунара. Већину искушења сами себи стварамо када се држимо свога ја , односно када смо покренути себичношћу, када желимо да уздигнемо себе изнад других и тражимо лично задовољство. На небо се не уздиже свјетским успоном, већ духовном силаском. Ко ниско корача, корача сигурно и никада не пада. Зато, колико можемо, искоријенимо из себе свјетско доказивање и свјетске успјехе који су духовни неуспјеси. Омрзнимо свој тајни и јавни егоизам и човјекоугодништво како бисмо искрено завољели Христа.
Наше вријеме се не одликује тишином, већ сензацијама, испразношћу, а наш духовни живот је тих. Биће добро, ако чинимо оно што је по нашој мјери и то тихо, не постављајући себи циљ који је изнад наших могућности, јер ће у супротном такво дјело бити на штету наше душе и тијела, а често и на штету Цркве.
У истинитом угађању нашим ближњима, скривено је угађање Христу. Обратимо пажњу како да угађање ближњима учинимо чистим, како из њега да удаљимо човјекоугодништво, не били тај људски принос угађања ближњима стигао до Христа.
Колико можеш, учини живот таквим да се кроз њега зближиш са Богом. Изнад свега, самоукоријевај се и труди се да чиниш Божију вољу. Чинећи Божију вољу, човејк постаје сродник Божији и тада, и не тражећи то од Бога, непрестано добија воду са извора.
Извор: Фондација „Пријатељ Божији“
