Бесједа хаџи Ивана Булатовића изговорена на Светоарсенијевској академији, која је одржана 10. новембра 2025. године, на празник Светог Арсенија Ждребаоничког, другог архиепископа и просветитеља српског и свеправославног, у Центру за културу у Даниловграду, поводом јубилеја двадесет пет година од оснивања Православног братства Светог Арсенија у Даниловграду, на којој је присуствовао Епископ доклијски г. Пајсије:
Ваше преосвештенство, часни оци, високопреподобна мати игуманија, сестре монахиње, Ваша Екселенцијо, драга браћо и сестре, господо хришћанска!
Живимо у времену дубоких промјена свијета око нас. За последњих десет-петнаест година наше се окружење више измијенило него за претходних вијек или два. И у овим временима драматичних промјена дужни смо да ријеч јеванђеља проносимо са истим жаром као што су то у зори хришћанства чинили ученици Христови, свети апостоли. Жар мора остати исти, вјера мора остати непромијењена, а лик Христов пред нама свагда непатворен и жив. С друге стране, средства којима ћемо допријети до срца савременог човјека морају бити разноврсна, а да при том не будемо гадљиви на језик савременог човјека, јер је ријеч Божија увијек нова и савремена. Ако допустимо да поистовјетимо живи живот Цркве Христове са било којом историјском формом, будимо спремни на то да се таква наша црквеност у једном не тако далеком тренутку обрете у музеју прошлости. Но, да не бисмо лутали између авантуристичког експериментисања и окамењеног традиционализма, за путовођу морамо имати Духа Светога, који ће нас водити царским путем расуђивања, без застрањења лијевих и десних.
Кроз историју Цркве, њен одговор на изазове тренутка је био различит и прилагођен епохи у којој се тај одговор тражио. Он је зависио не само до спољашњих фактора него, некада много више, од тога колико је наша заједница била жива и предана јеванђелским идеалима. Тако су, на примјер, у тренутку када су Цркву преплавили неофити након што се, до јуче прогоњена Црква, нашла у позицији државне вјере, многи одлучили да се повуку из градова и оформе монашке заједнице, које су тежиле да остваре савршенство пожртвованости и узајамне љубави, коју је носила прогоњена Црква првих три вијека свог постојања. Сличну ситуацију имамо и у наше дане, када многи у црквену заједницу долазе неприпремљени катихетским процесом и душе израњављење саблазнима овога свијета, а умом навиклим на овоземаљску логику. У таквој ситуацији је некоме ко се разгорио духом љубави према Христу лакше да следује древним пустињацима. Но, много тежи пут је да се сама заједница вјерних у свијету преображава и да постане онаква какву је Христос завјештао, а апостоли проповиједали. То је пут који бира православно братство.
Православна братства појавила су се први пут у шеснаестом вијеку у Кијевској Русији, мученој латинском унијатском пропагандом, која је покушавала да разори заједницу православних. Насупрот моћним овоземаљским средствима које су посједовали римокатолички прозелити, православни су одговарали интензивирањем литургијског живота и свезом љубави и заједништва, која се у сваком времену показује јача од свјетске силе. Како тада тако и убудуће, православна братства су ницала као одговор на изазове друштва које је губило своју органску укоријењеност у Христу и литургији. Овај феномен можемо пратити и у бурно вријеме за Царску Русију на прелазу између деветнаестог у двадесети вијек, када су братства подстицала вјерне да се не подају пропаганди управљеној против Цркве и вриједностима које она баштини. Код нас је Свети владика Николај у међуратном периоду иницирао оснивање Богомољачког покрета, који је такође помогао обнови хришћанског живота и просвећивању народа, тако да не постаје лак плијен онима који су олако обећавали рај на земљи без Христа. Они који су прошли кроз Богомољачки покрет могли су касније, у гвозденим временима комунизма, из живота у заједници овог покрета да црпенадахуће и избјегну малодушност пред гоњењима с којима се суочила наша Црква. Не треба испустити ни духовну обнову коју су православна братства одиграла у Грчкој након другог свјетског рата, изњедривши велике теологе и поновно одушевивши младе за литургију.
Када је дошло вријеме да се запретана вјера у Црној Гори након пада комунизма поново обнови, блаженог спомена митрополит Амфилохије је на оваквим искуствима и из тих коријена утемељио братства православне омладине у Црној Гори, која су од самог почетка били језгро око којег су се окупљали најревноснији чланови заједнице. Стога није узалуд да су братства у Црној Гори изњедрила бројне свештенике и више епископа наше Цркве.
Митрополија црногорско-приморска се са разлогом дичи дјечјим саборима који се одржавају сваке године на Цетињу. Та дивна слика је нешто што се ријетко може видјети, не само у нашој цркви, већ и у другим помјесним црквама. Међутим, по нашем мишљењу, још је важнији процес интензивног укључивања младих у живот Цркве онда када прође дјечји узраст, када крене процес зријевања и када често крене осипање тог дијела црквене популације, када губимо младе који траже да на њихову дубоку запитаност над свијетом и човјеком дамо одговор адекватан њиховом поимању, који прије свега треба да буде аутентичан. Из једног дјечјег одушевљења и естетике одрастања, пред младим човјеком се одједном отварају понори оних „проклетих питања“, како Достојевски назива питања смисла постојања.Блаженог спомена епископ Атанасије знао је истаћи ријечи преподобног Јустина Ћелијског да је у Јеванђељу најрадикалније питање Христу поставио младић: „Учитељу благи, шта да чиним да наслиједим живот вјечни.“
Младима не треба подилазити попут такозваних икона популарности нашег доба, али младе и њихову улогу у заједници не смијемо потцјењивати. Наша цивилизација потцјењује младе, иако њих привлачи отварање кључних питања нашег живота, жеђ за истинском љепотом људског бића. Литије 2020. године су то на најбољи начин посвједочиле, кључном улогом коју су у њима одиграли управо млади, својом дубинском чежњом за светињом. Пред нашом црквеном заједницом се поставља питање како на ту чежњу одговорити.
При давању таквог одговора, важно је истаћи да се братство никада не смије претворити у групашење, већ га можемо упоредити са оним вреднијим жетеоцима који предводе и надахњују остале жетеоце. А, по нелажној ријечи Христовој, посленика – никад доста на њиви његовој. Да би се ово остварило, центар живота братства, као језгра заједнице вјерних, треба да буде Христос, а живот братства треба да буде света литургија. Само тако се могу избјећи погубне крајности које се огледају са једне стране у голом активизму који је сам себи циљ, са филантропијом без дубљег смисла и на кратке стазе – умјесто дубинске љубави према ближњем и према свијету, а са друге стране у стварању неких елитистичких кружока, у којима се ћаска о мистицизму, далеко од жуборења живота заједнице. Само градећи на темељу – Христу Свечовјеку, дјело организације православних братстава може проћи испит времена. А један примјер братства које је положило тај испит имамо данас пред нама управо кроз Православно братство Светог Арсенија, па је ред да се у овом кратком и скромном слову осврнемо на претходних двадесет пет година постојања, док ће о раду братства више ријечи бити кроз кратак програм који ће услиједити.
Након литија које су у јануару 2000. године организоване у Подгорици поводом заштите Влашке цркве на Цетињу од упада расколника, а на којима су активно учествовали и чланови црквено-парохијске заједнице из Даниловграда, по благослову блаженопочившег митрополита црногорско-приморског господина Амфилохија, основано је Братство православне омладине Свети Арсеније Сремац при парохији даниловградској. Темељи братства су ударени за вријеме када је настојатељданиловградског саборног храма био јереј Драган Томић. За првог предсједника братства изабран је господин Никола Ракочевић, који је на том мјесту остао до 2005. године. Од тог тренутка братство на свакодневном плану учествује у развоју црквеног живота на територији која припада Црквеној општини Даниловград, у коју спада и немањићка лавра – манастир Ждребаоник, у којем се покоје чудотворне мошти заштитника братства – Светог Арсенија, другог архиепископа српског и наследника Светог Саве Српског равноапостолног. Многи чланови братства већ годинама свој труд, љубав и вријеме посвећују помоћи у одржавању и развоју светиње у којој почива заштитник нашег братства.
Посебан импулс раду братства доноси долазак свештеника Слободана Зековића на мјесто настојатеља саборног храма Свете Текле у Даниловграду, који подстиче рад братства на различитим пољима мисије Цркве, па од тог времена братство организује предавања, духовне вечери, поклоничка путовања и штампање душекорисних штива. Језгро окупљања братства, на иницијативу тадашњег предсједника братства, моје смјерности, који сам то мјесто покривао до 2015. године, постаје пјевница при храму Свете Текле, гдје се сабирају најактивнији и у литургијски живот највише укључени чланови, који дају тон активностима у братству. Од тада је првенствено богослужењем обиљежен даљи рад братства, а предуслов за учешће у његовом раду представља активан литургијски живот, при чему чланови братства дају значајан допринос не само кроз појање у храму, него и кроз друге видове службе у оквиру богослужења.
Долазак на чело братства господина мр Љубомира Поповића, који је братством предсједавао до 2021. године, а које се поклапа са доласком протојереја Жељка Ћалића на мјесто настојатељаданиловградског саборног храма, доноси обнову свестране мисије братства, па се, поред интензивирања постојећих активности, уводе нове, у виду добротворних акција, давања крви, спортско-рекреативног ангажмана и пројекције филмова. Оно што је за овај период рада братства веома значајно је то што је братство донијело свој статут који је добио благослов од стране митрополита Амфилохија, а којим је уређен унутрашњи живот братства, планирање активности и извјештавање о раду управи Братства православне омладине Црне Горе. Овим статутом је утврђен званични назив братства: Православно братство Светог Арсенија – Даниловград. У том периоду братство добија и своје просторије у Црквеној кући у Даниловграду, које бивају опремљене информатичком и аудио-визуелном опремом, као и библиотеку братства.
Оно што представља дане којима ће се заувијек поносити братство јесте вријеме литија у коме су чланови братства дали немјерљив допринос, несебично се дајући у одбрани светиња, све до масовног привођења чланова братства пред саме изборе 2020. године. Убирајући плодове овог духовног подвига, братство се за вријеме када је предсједник био отац Зарија Вуковић, који је функцију предсједника братства обављао до 2024. године, препородило пријемом бројних нових чланова, који су се прикључили братству током борбе за одбрану светиња и који су, дјелатном љубављу у оквиру братства добили могућност да за врло кратко вријеме стекну искуство активних чланова црквене заједнице. У то вријеме је братство одликовано граматом од стране митрополита црногорско-приморског господина Јоаникија II.
Последње године рада братства, од времена када је предсједавање братством преузео отац Радуле Живаљевић (2024), поред свих набројаних активности, обиљежило је повезивање братства са сличним организацијама у оквиру наше земље, али и у дијаспори, које доноси нов квалитет и размјену искустава у мисији Цркве. Посебну радост даје то што је у јубиларној години четврт вијека од оснивања братства формирана и Омладинска заједница братства, која већ има доста чланова и која доноси основану наду да ће се служење братства Богу и нашој Цркви продужити и даље. Искуство старије браће и енергија и идеје најмлађих чине јединствен спој који доноси динамику нашој парохијској заједници и бива носилац свих важних активности Цркве у овом граду, од којих је у предстојећем периоду сигурно најважнија изградња саборног храма Свете Петке, не само као грађевине, него још више као мјеста саборовања, мјеста које треба да постане духовни извор на коме се напаја цио вјерни народ овог краја, центар мисије Цркве и црквених догађања уопште.
Похвала су нам не само године које су за нама и у којима је братство очувало непрекинут континуитет дјеловања, него и то што је у свештенички клир ушло више чланова братства, а десетак чланова братства је похађало или похађа средње и високе богословске школе. Живот братства се наставља кроз омладинску заједницу, која већ показује благословене плодове и која преузима иницијативу у даљем раду братства.
Залог испуњења овог немалог задатка је свијест да, пролазећи за све ове године кроз разна искушења и суочавајући се са сопственим слабостима, оно што нас је одржало је свијест да дјеламо дјело Божије и да је у његовим рукама остварење свега што бисмо планирали или пожељели. Једино ако непоколебљиво будемо ходили путем Христовим, претварајући литургију у свој живот, моћи ћемо да славимо још пуно јубилеја братства, не као повод за хвалисање, него као служење вјечном нашем Сабрату, као назва Христа, наш духовни Мојсије – митрополит Амфилохије.
Узносећи благодарност и славослов том нашем вјечном Сабрату, молимо га да укријепи нас и све који послије нас дођу да ревности и љубави никад не пресахне.
Хаџи Иван Булатовић је чтец и појац Храма Свете равноапостолне првомученице Текле у Даниловграду, правник и теолог, један од оснивача и дугогодишњи предсједник Православног Братства Светог Арсенија Сремца из Даниловграда и бивши предсједник Братства православне омладине Црне Горе
