Свету литургију у барском Саборном храму у недељу 22. по Духовима служио је протојереј Младен Томовић, уз саслуживање протојереја Љубомира Јовановића. На литургијске возгласе одговарао је хор „Свети Јован Владимир“.
Говорећи присутнима на тему прочитаног зачала из Светог јеванђеља које говори о богаташу и убогом Лазару, отац Младен каже да није богатство или сиромаштво оно што нас води у рај или пакао. Свакако, само богатсво нас лакше веже за овоземаљска угађања и страсти, али било је у овоме свјету и оних богатих који су ушли у рај, и оних сиромашних који нису ушли у рај.
„Има пуно сиромашних људи који читав свој живот проведу роптећи на Господа, буду неблагодарни, и Бога и заповијести Божије одбаце од себе. Живе тако што ће увијек кривити некога за то своје стање сиромаштва и свега што их је снашло, не трудећи се да пробају да заповијести Божије испоштују, да живе по Јеванђељу Христовом, и да не ропте, него да буду благодарани ономе што им је Бог дао. И такви људи, када тако живе не благодарећи Богу, и не живећи по заповијестима Божим, иако су сиромашни, неће ући у рај. Тако и богаташ, ако је благодаран Богу, ако захваљује Богу на том својем богатству, и то своје богатство троши и усмјерава на праве ствари, да Богу угоди и да своју душу узвиси у Царство Божије, и не везујући се уједно и за то своје богатство, он ће свакако наслиједити Царство Божије.
Видимо кроз ову причу, и можемо да закључимо, да је изузетно важно за нас да свој живот уподобимо Богу, да по тим заповијестима Божијим живимо, да носимо ту благодат у себи поштујући заповијести Божије. Да носимо ту благодат у себи и да ту благодат чувамо. А чуваћемо је, ако се будемо клонили свакога гријеха, ако не будемо роптали, ако не будемо осуђивали једни друге и ако не будемо имали. и не смијемо имати, зависти једни према другима. Да нисмо љубоморни једни на друге и да ту злобу имамо у себи, и да се клонимо тога, и да то отјерамо од себе. Углавном сви ти гријехови које ми људи имамо, они произлазе од тих наших мисли и помисли, па те мисли и помисли слијећу у срце и онда ми то прихватимо. Тај гријех прихватимо, нечисте мисли прихватимо и онда од њих учинимо и сами гријех на дјелу.
Требамо да своје мисли увијек саберемо на молитву, да будемо молитвени и у храму. Када смо у храму, ван храма, у кући својој, на послу и гдје год да се налазимо, да наш ум буде усресређен на молитву. Да се Богу молимо, а онда ћемо тако себе чувати да нам ђаво не убацује те неке зле мисли које ми онда прихватамо и онда чинимо и сами гријех. А онда тако из гријеха у гријех у потпуности изгубимо тај осјећај да и Бог постоји. Има пуно људи данас који су изгубили тај осјећај, који су изгубили осјећај смисла живота, изгубили су смисао зашто треба да се живи, због чега се живи у овоме свијету, па се одају разним пороцима и гријесима. Тако се одајући гријесима и пороцима као овај богаташ, сви они ако се не буде отријезнили завршит ће у паклу, а ту нема више помоћи, нема више ни покајања ни ничега. Зато је ова прича коју смо сада читали страшна и поучна и за нас упозоравајућа. Да ми кроз ову причу коју нам је Господ овдје изрекао сагледамо себе и да гледамо да свој живот промјенимо и да уподобимо самоме Господу.“
Бесједа о. Младена Томовића – видео
Текст/фото/видео: Дејан Вукић
