У препуном амфитеатру Филозофског факултета у Бањој Луци, 6. новембра 2025. године, одржана је десета, јубиларна трибина у оквиру серијала „Културна политика Срба у XXI вијеку“. Част да својим излагањем увелича десету, јубиларну трибину у оквиру овог значајног серијала припала је Његовом Преосвештенству Епископу Пакрачком и Славонском г. Јовану, једном од најистакнутијих интелектуалаца Српске Православне Цркве.
Разговор с владиком, који је својом ерудицијом, дубином и непосредношћу плијенио пажњу присутних, водио је г. Небојша Курузовић.
Коријени идентитета од Цариграда до данас
Владика Јован је своје излагање започео неочекиваном, али снажном историјском сликом из 835. године и Цариграда, илуструјући нераскидиву везу српске културе и православног предања. Испричао је како су завјереници, да би убили цара иконоборца, чекали тачно одређени тренутак током божићне службе, тренутак када цар почне да пјева девети ирмос канона. „Замислите цивилизацију у којој чак и убице тачно знају који је девети ирмос канона. То је контекст из којег израста наша култура“, нагласио је владика.
Ова литургијска срж, према његовим ријечима, темељ је мисије Светих Кирила и Методија. Они нису Словенима донијели само вјеру, већ комплетну културу, писмо, језик и, што је најважније, преведену литургију. „Није прво преведено Свето Писмо, већ литургија. Они крећу с планом да за Васкрс одслуже службу на словенском језику. То је оно што нас је обликовало“, истакао је владика Јован, додајући да је српска култура примила пуноћу ромејског (византијског) насљеђа без прекида и „мрачног средњег вијека“ карактеристичног за Запад.
Јасеновац и Косово: Крст и васкрсење као темељ културе
Говорећи о кључним тачкама српског идентитета, владика је посебно истакао два стуба: Косово и Јасеновац, односно страдање у Другом свјетском рату. Он је нагласио да култура сјећања на Јасеновац није само сјећање на страдање, већ и на побједу. „То је сјећање на крст и васкрсење. Када дођете у Јасеновац, нарочито на Доњу Градину, имате осјећај као на Велику суботу у Јерусалиму, да ће сваког тренутка да крене васкрсење.
Цитирајући ријечи Патријарха Германа приликом освештања обновљеног храма у Јасеновцу 1984. године „Праштати морамо, заборављати не смијемо“, владика је поручио да је то једини исправан хришћански приступ овим болним темама. Он је такође нагласио да је народ овог краја, Крајишници, поднио огромну жртву у борби против фашизма, формирајући елитне дивизије које су водиле ослободилачки рат. „Неће нико други него ми да се бавимо овим темама. То је наша обавеза“, јасан је био владика.
Поруке за будућност: Озбиљност, отвореност и повратак извору
У осврту на савремену културну сцену, владика Јован је позвао на озбиљност, труд и повратак аутентичним вриједностима. Критиковао је површност и концептуализам који често гуше истинску умјетност. „Православље је озбиљна ствар. О њему се мора читати, у њега се мора понирати. То је огроман крст који су носили наши великани“, рекао је владика, помињући Светог Јустина Ћелијског, Владику Николаја и своје духовне учитеље, митрополита Амфилохија и владику Атанасија.
Као свијетле примјере навео је савремене православне умјетнике попут композитора Арва Перта и Џона Тавенера, који су, према његовим ријечима, показали да је православље неисцрпан извор инспирације који комуницира с цијелим свијетом.
За крај, владика је поручио да Бања Лука и овај дио српског народа имају „најздравији национални дух“, али да тај дух мора бити образован и повезан са својим коријенима. „Наша култура мора бити утемељена у литургији, али и отворена према свијету, способна да, попут Андрића, говори цијелом човјечанству.
Трибина, која је до посљедњег тренутка држала пажњу публике, завршена је дугим и срдачним аплаузом, чиме је на најљепши начин заокружен овај важан дијалог о будућности српске културе.
