Пише: Вук Бакић
Пут ка Синају почео је у тишини ноћи, у два сата иза поноћи. Под небом пуним звијезда, које су свијетлиле над пустињом као молитве праведника, кретасмо у тишини и благом узбуђењу. Циљ нашег хода био је свети врх Синаја, мјесто на којем је пророк Мојсије примио Божије заповијести, мјесто гдје се земља и небо сусрећу у тишини откривења.
Групу су предводили Његово преосвештенство Епископ Пајсије, професори и ђаци Богословије Светог Петра Цетињског. Молитва је тихо пратила сваки наш корак, а ритам пустиње као да је дисао заједно с нама.
На пола пута застадосмо у бедуинским гостионицама да се одморимо и окријепимо топлим напитком. У том кратком предаху, док је ноћ над пустињом ћутала, душа је осјећала дубоки мир. Наш водич, бедуин, човјек који познаје сваку стазу Синаја, мирно нас је водио кроз камење и тишину, као да нас води ка самом срцу молитве.
Како смо се пењали, мрак је полако уступао пред златним праском зоре. Свако је у себи носио тишину покајања и радости. И кад смо напокон стигли на сам врх, гдје се вјековима приноси молитва, у маленој Цркви Свете Тројице одслужисмо канон Пресветој Богородици. У том часу све је било испуњено благодаћу, дах вјетра, пламен свијећа и гласови у молитви.
Тамо гдје је Мојсије чуо Божији глас, и ми смо осјетили да Господ не говори само громом и муњом, него и тишином срца које Му се предаје. Са врха се указао поглед на бескрајну пустињу, као на духовни пут свакога човјека који тражи свјетлост у мору камења и тмине.
Када се сунце подигло изнад пустињског хоризонта, запјевасмо тропаре и благодарне пјесме. Све око нас било је као један велики храм, небески свод, златни зраци и ми, мали и благодарни, који смо осјетили мир који не пролази.
Силазећи са Синаја, носили смо у срцима оно што се не може изговорити: спокој вјере, тишину покајања и радост сусрета са Богом.
Аутор је матурант Цетињске богословије
