Манастир Сочаница се налази на северном делу Косова, на обронцима планине Копаоник, недалеко од пута Рашка–Косовска Митровица. Тачније, манастир је удаљен 3,5 километра од места Сочаница, на повољном географском положају и у лепом природном окружењу.
Новооткривени камени гробни споменици уграђени у садашњу цркву могу такође послужити као извор о историјату манастира. Наиме, на тим спомен-плочама написано је да је поп Стефан из места Узриче сахрањен крај манастира 1667. године, што недвосмислено указује да је на садашњем месту некада био манастир. У повељи светог Краља Милутина из 1314. године о оснивању манастира Бањска, место Сочаница се помиње и као Селчаница. Зидање садашњег храма требало би довести у везу са зидањем цркве у Земаници, коју су градили мајстори Гоге (Цинцари). Они су, наиме, након зидања земаничке цркве 1861. године, посвећене Светом Николи, дошли наредне године у Сочаницу да зидају садашњу цркву.
Садашња црква посвећена Усековању главе Светог Јована Крститеља саграђена је 1862. године на темељима порушене цркве, посвећене Ваведењу Пресвете Богородице. За Ваведењску цркву се не зна у ком периоду је подигнута ни када су је Турци порушили. Оно што је очигледно јесте да се верни народ у великом броју у Сочаници и данас окупља на празник Ваведења и доноси славске колаче, што потврђује непрекинуту традицију везану за претходну цркву.
Главни ктитор и организатор подизања садашњег храма био је Ћирко Терзић из села Брзанце. Ћирко је ишао у Истамбул да од султана тражи дозволу за изградњу цркве. У Летопису сочанске цркве стоји да је садашњи храм сазидан нешто виши него што су то турске власти у оно време одобриле, због чега су чланови црквеног одбора добили по годину дана затвора. Ћирка су, као главног организатора подизања храма ових димензија, Турци једном приликом сачекали у клисури сељаначке реке и из заседе убили. Сахрањен је поред храма са северне стране, тако да лицем гледа у храм, како је и завештао још за живота.
Знаменитост манастира Сочанице је олтарски простор који се налази у стени, по чему се ова црква може убројати у пећинске цркве. Поред тога, у олтару постоји отвор у поду, кроз који се може ући у подземну просторију типа скривнице или катакомбе. Уочи манастирске славе 2007. године, током спољашњих радова на заштити олтара од кишнице, у ископаном каналу дубине преко три метра откривен је спољни улаз у већ споменуту пећину-катакомбу. Претпоставку о манастиру као ранохришћанској светињи изнела је Светлана Радић, археолог из приштинског Завода за заштиту споменика. Даља истраживања ће потврдити исправност ове значајне и основане претпоставке. Врло стари зид који се налази пред улазом у катакомбу припадао је Ваведењској цркви и по материјалу и начину градње старост му је процењена на 14. век. То је до сада први материјални траг о раној историји овог места, али што се тиче саме катакомбе ту претпоставка иде још даље у прошлост.
Знаменитост манастира Сочанице је и велики бор испред цркве који краси манастирску порту, а међу мештанима се говори да су га засадила два брата хајдука – Јаков и Барлов. За њих се прича да су негде код Ниша са joш око 300 хајдука упали у турску заседу из које су се само њих двојица извукли. Дошавши до Сочанице, засадили су бор чија се старост процењује на преко 300 година. За време српско-турског рата 1876.–1878. године, турски војници су дубили овај бор и користили његов луч за потпалу, а удубљење је и данас остало видљиво.
Cвакодневно у манастир пристижу верници, не само из Сочанице, Лепосавића или са севера Косова, већ и са целе територије Косова и Метохије и целе Србије. Редовна дневна богослужења у манастиру почињу у 6.00 сати Јутрењем, а завршавају се у 18.00 сати Вечерњом и Повечерјем. Најсвечанија богослужења у години су на дан манастирске славе Усековање Св. Јована Крститеља, као и на празнике Ивањдан, Св. Јован Богослов и Ваведење Пресвете Богородице, када се у манастиру окупи више стотина поклоника. Поред свакодневног богослужења и уобичајених активности монашке заједнице, братство манастира ће се и даље трудити на целокупној обнови и уређењу ове древне светиње, како би она живела својим пуним православним манастирским животом.
Извор: Живе речи утехе
