Са почетком Успењског поста, Црква нас поново позива на уздржање – не само тјелесно, не само уздржање од јела, већ прије свега на уздржање душе, унутрашње уздржање. Вјековима се пост доживљавао као вријеме прочишћења и повратка аутентичном. А данас, у доба дигиталне презасићености, ове ријечи су нарочито актуелне.
Живимо у свијету гдје главни извор умора није толико физички рад колико вишак утисака. Читав дан нас прати низ звукова, вијести, порука, слика – бескрајна ријека која одвлачи пажњу, слаби вољу и чини молитву готово немогућом. Престајемо да чујемо и себе, а камоли Бога.
Управо због тога данас пост није само уздржање од хране. То је, можда, чак и више – уздржање од сујете, од сталног присуства у дигиталном свијету, од зависности од екрана. Остављајући телефон по страни, макар за вријеме молитве или читања, постижемо нешто више од пуког дисциплинског подвига. Враћамо оно што је изгубљено: пажњу, тишину, унутрашњи мир.
Савремени аскетизам лежи у способности да одбацимо непотребно и чујемо главно. У способности да не отварамо други фид, већ да отворимо Јеванђеље. Да не подлегнемо навици провјеравања шта је ко написао, већ да се сјетимо Ко већ дуго куца на врата нашег срца.
Дигитална трезвеност је најважнији дио хришћанског живота данас, јер је немогуће приближити се Богу, ако је сва пажња расијана. А пажња је душа молитве.
Нека Успенски пост за нас постане вријеме не спољашњег ограничења, већ унутрашњег ослобођења – од журбе, од непотребног, од наметнутог. Да би нам се у овој тишини – очишћеној и усмјереној, поново открило најважније: присуство Бога у животу човјека. Тада пост неће постати терет, већ свјетлост. Не вријеме забрана, већ вријеме повратка себи, Богу.
Митрополит тверски и кашински Амвросије
Превод: Оливера Балабан
Фото: Митрополија тверска и кашинска
