Пјесникиња са Пала Теодора (Кошарац) Ковач била је гост једне од вечери Фестивала књига “Ауто(р) на корзу” у Никшићу.
Ковач је дипломирала Општу књижевност и театрологију на Филозофском факултету Универзитета у Источном Сарајеву. Награђивана је за своју поезију коју пише од дјетињства.
Њена најновија признања су „Радославница – за најбољег младог пјесника“ на Међународном фестивалу поезије за дјецу и младе Источно Сарајево, „Лука Милованов Георгијевић“, на истоименој манифестацији, те „Славко Јунгић Јесеј“.
Теодорине пјесме објављене су у зборницима, часописима за књижевност и културу, монографијама, часописима за дјецу и интернет магазинима. Своју поезију представљала је на самосталним и групним пјесничким вечерима у БиХ, Црној Гори и Србији.
Ауторка је збирке пјесама „Хербаријум душе“ (УП „Поета“, Београд, 2016) и „Вјежбе дисања“ 2025.
Живи и ствара у Херцег Новом. Супруга је свештеника Ненада Ковача.
Говорећи о њеној поезији књижевница Милица Бакрач је истакла да је Ковач рођена у невријеме „у сред постеље очевих руку, док су око њене, новорођене, и тек на свијет помољене главе и око очевог заштитничког бића летјели меци „као змајеви“.
„Уз њу и уз оца, како би пјесникињино тројство од рођења било потпуно и нераскидиво, задесила се и мајка, која је „пред свима изговорила“ да је њеном чеду „име Божији дар“. Од тог тренутка, рекла бих, датира Теодорино памћење, рађа се стих и пјесма. И све је уздарје Божије. Њена пјесма је и одрастање, и дјетињство, и младост, и наук, и историја, и духовност. Њену пјесму чине сва она мјеста која су центри наших народних страдања и васкрсења. Наших постања и борби. У Пасхалној пјесми, Теодора препознаје град над градовима – Јерусалим, у њему су испјевани и у њему се поју „псалми над псалмима“. Теодорин поетски дамар, дакле, куца од великог Јерусалима до тачке – која је многима од нас и завичај, и колијевка, и гробница, и поема, и драма, и сонет, и копље, и мач, и блага ријеч, а то је оно мјесто гдје ниче и пупи божур, како пјесникиња каже: „цвијет сватовски са ревера“, или „црвен цвијет сам на пољу““, навела је Бакрач.
Поље Теодорине поезије, казала је Бакрач, јесте претежно косметско, херцеговачко, али и поље љубави жене, које је расуто у поезији слободног стиха, када се мисли нижу „у магновењу“, или када лирско ја постаје „тиркизна вода“ прожета тихом меланхолијом и сновиђењем покојне баке, која игра валцер са једним учитељем, а такав савршен плес се „до смрти памти.“
„Теодорине пјесме су и успаванке, препуне љубави и искрености, али покидане несаницама, сличе исповијести дјевојке која гласи: „Моје стихове метафоре скривају, а молитве четири дебела зида…“ Све је у овим пјесмама сконцентрисано око молитве. Свако поетско чуло. Свака мелодија. Почетак и крај записивања. И све је љубав, она чиста, младалачка, која сакупља ријечи вољеног човјека у кошаре и „броји пољупце на рамену““, казала је Бакрач.
Хербаријум је збирка, истиче Бакрач, скупина пажљиво одабраних, осушених трава, љековитих и ријетких.
“ У Теодорином Хербаријуму душе читамо стихове о жени, исконском бићу, у сјају и ноћи, чија је љепота „попут најлепше песме“. Овдје проналазимо паралеле са српском Модерном, односно, са Дучићевом пјесмом Жена „чија ће лепота бити тајна свима“. У Хербаријуму душе, (ријеч је о књизи коју је пјесникиња објавила као дјевојка, Кошарац), читамо и пјесму Милица, за коју слутим да је претеча пјесме Косовка дјевојка. Милица јесте катренска пјесма, посвећена Царици Милици, оданој љуби кнеза Лазара, и она је жена са молитвом на уснама уочи косовског боја, понављамо, који јесте заиста важан Теодорин мотив у стварању. И у овој пјесми акценат је стављен на сјај и љепоту српске књегиње – она је лијепа као вила и чиста као вода“, нагласила је Бакрач која је говорила и о новој књизи „Вјежбе дисања“ коју чини више циклуса са по дванаест пјесама.
Извор: РТВ Никшић
Фото: РТВ Никшић
