Од доба Светог Фотија Великог, а поготово од Великог раскола 1054. године, појављује се нова врста богословља које се назива „полемичко богословље“. На грчком језику „Полемичко богословље“ назива се „Αντιρρητική θεολογία“, које је граматички састављено од именица „αντίρρηση“ и „θεολογία“. Именица „αντίρρηση“ озачава супротно мишљење или противречни став док је именица „θεολογία“ свима нама позната и означава „богословље“. Дакле, буквални превод на српски језик са грчког оргинала био би „противречно богословље“, али је као научни назив задржано „полемичко богословље“. Полемичко богословље као појам такође има грчки корен именице «πόλεμος», што означава рат или борбу, док у научном смислу означава супростављање мишљења, тако да се не може сврстати у компаративно-упоредно богословље.
Полемичко богословље касно-византијских Светих отаца Православне цркве углавном је сконцентрисано на јеретичко учење Латина, тј. Римокатоличке цркве. Први значајни систематски приказ који даје општи преглед Полемичког богословља је дело архимандрита Андроника К. Димитракопулоса (1826-1872) са називом „Православна Јелада – о Јелинима и њиховим писаним делима против Латина“ (ΟΡΘΟΔΟΞΟΣ ΕΛΛΑΣ ΗΤΟΙ ΠΕΡΙ ΤΩΝ ΕΛΛΗΝΩΝ ΤΩΝ ΓΡΑΨΑΝΤΩΝ ΚΑΤΑ ΛΑΤΙΝΩΝ ΚΑΙ ΠΕΡΙ ΤΩΝ ΣΥΓΓΡΑΜΜΑΤΩΝ ΑΥΤΩΝ) издато у Лајпцигу 1872. године.
Архимандрит Андроник Димитракопулос, родом из Калаврите био је изузетно образован православан клирик, који је у Атини завршио Богословски факултет, а потом је наставио студије у Лајпцигу, где је докторирао на Философском факултету. Затим су уследила научна истраживања по библиотекама у Москви, Кијеву, као и на Светој Гори. Упокојио се у 1872. године у Лајпцигу, где је служио у грчкој цркви при „Грчкој кући“ (Griechenhaus).[1]
Научна истраживања архимандрита Андроника Димитракопулоса била су сконцентрисана на историју Великог раскола , затим на богословске разлике између Православне и Римокатоличке Цркве као и на дела светих отаца касно- византијског периода које су се писаном речју супроставили иновацијама Римокатоличке цркве. Најзначајнија дела архимандрита Андроника Димитракопулоса су : „Историја раскола Латинске од Православне јелинске цркве“, „Два слова Николе Метонског“, „Црквена библиотека, која садржи дела јелинских богослова“, „Натанил Хикеј из Атине о примату папе“ и „Православна Јелада –о Јелинима и њиховим писаним делима против Латина“.[2]
У делу „ Православна Јелада – о Јелинима и њиховим писаним делима против Латина“ архимандрит Андроник Димитропулос систематски излаже хиљадугодишњи преглед дела светих отаца Православне цркве и богослова од IX па све до XIX века, тј. од Фотија Великог (810-8791) па све до Патријарха Јерусалимског Антима (1717-1808).
Само дело је настало као одговор на историјски неосноване тврдње чувеног ватиканског бибилотекара Леона Алатија (1586-1669) , гркокатолика, тј. унијате.[3] Наиме , бивши православни хришћанин Алатије је тврдио, да су свега само два до три шизматика (назив римокатолика за православне хришћане) писала дела против Латинске цркве од почетка Великог раскола.[4] Сам Леон Алатије, родом са грчког острва Хиоса , био је један од најобразованих римокатоличких клирика свога доба и написао је доста књига које се тичу Великог раскола. Најпознатије му је три-томно дело „ О трајној сагласности Западне и Источне цркве“ (De Ecclesiae occidentalis atque orientalis perpetua sonsensione libri tres) из 1648 године. Алатије је веровао да су „Латинска вера“ и „Грчка вера“ идентичне и да је могуће бити Православан под „Римском јурисдикцијом“[5].
Са тим ставом „папообожаватеља Αлатија“ ( παπολάτρης Αλλάτιος)[6] није се слагaо учени архимандрит Андроник Димитрaкопулос, стога се предао вишегодишњем истраживњу дела светих отаца Православне цркве против Латина. Пред саму смрт у Лајпцигу 1872 године изашла је његова књига „Православна Јелада – o Јелинима и њиховим писаним делима против Латина“ , која представља значајно историјско сведочанство како сачуваних тако и трајно изгубљених дела светих отаца и православних богослова од IX па све до XIX века. Књига је написана на двесто страница и садржи кратка житија и дела 194 светих отаца и богослова Православне цркве против Латина и њиховог јеретичког учења. Осим житија и дела светих отаца против Латина такође се напомиње и Локалне саборе у Цариграду 1440 , 1448. и 1450 године када су одбачене одлуке Сабора у Ферари и Фиренци као и манускрипти непознатих писаца.
Архимандрит Андроник Димитракопулос систематски је изложио дела касно-византијских отаца почевши историјским редоследом од Фотија Великога . У сваком периоду писци дела „Полемичког богословља“ одговарали су на јеретичка учења Латина која су била супротна учењима VII Васељенских сабора. У кратким цртама приказаћемо од IX до XIX векова најзначајније радове Полемичког богословља светих отаца Православне цркве.
У IX веку Свети Фотије Велики супроставља се латинским иновицијама о исхођењу Духа Светог и од Сина (Филиокве) пишићу значајне посланице попут „Окружне посланице Источним архијерејским троновима, у којој се излаже у неколико поглавља анализа како треба да поимамо исхођење Духа Светог од Оца а не и од Сина“ и „Мистагогија о Духу Светом- и да као што се Син свештенодејствује да се само од Оца рађа, тако се и Дух Свети богословствује да исходи од једнога Узрока, а говори се и да је Сину једносуштан, и да је послан кроз Њега у свет“.
У XI веку Патријарх цариградски Михиал Кирулариос супростављајући се увођењу бесквасних хлебова (азима= остије) у Свету литургију од стране Римског папе Лава IX пише „Посланицу Епископу Траније Апуљске Јовану, о иновацијама Латина због кориштења бесквасних хлебова“. Такође су значајне из тога периода „Три посланице о бесквасном хлебу Папи Лаву IX“ од стране Архиепископа охридског Лава, Никите Ститата „Против Јермена и Латина о квасном и бесквасном хлебу“.
У XII веку су значајне посланице Николе Сејидиса „Римљанима о бесквасном хлебу (азима)“, Евтимија Зигавиноса „О исхођењу Светог Духа, против Латина“, Архиепископа Кипарског Николе Музалона „Дело о исхођењу Светог Духа, против Латина упућено цару Алексију Комнину“, Јована Патријарха Јерусалимског „Три посланице против бесквасних хлебова“.
У XIII веку Никита Хониатис „ Ризница православља, у двадесет и седам књига против јереси“, Патријарх цариградски Максим „Изложење православне вере о исхођењу Духа Светог против Латина“, Германа Патријарха константинупољског „О чистилишту“, „О бесквасним хлебовима“, „Слово о исхођењу Светог Духа“, Теодора Ласкариса „Апологетичко слово епископу Короне Јована против Италијана-Латина, о Духу Светом“, Никифор Влемидис „Два дела о исхођењу Духа Светога“ те још многа дела из XIII века као што је „Посланица свих Светогораца цару Михаилу Палеологосу о иновацијама у Символу веру од стране Латина“.
У XIV веку Никифора Калиста „О бесквасним хлебовима и чистилишту“, јеромонаха Матеја Властариса „Провера обмана Латина“ , „Слово о бесквасаним хлебовима“, Нила Кавасиле „ Пет слова о исхођењу Духа Светога“, Григорија Паламе „Исповедање Православне вере“ и многа његова друга дела против Латина, Арсенија Студитског „Сведочанства о исхођењу Светог Духа, против Латина“.
У XV веку Архиепископа Солунског Симеона „ Против Латина“, „ Против иновација Латина у Јелеосвећењу“ , Јосифа Вријенија „ Двадесет слова о Светој Тројици и исхођењу Светог Духа“, Митрополита Преславе Лава „ Слово Латинима , да не служе на бесквасном хлебу“ . Ангелоса Григорија „О бесквасном хлебу“, Марка Евгеникоса, Митрополита Ефеског „Посланица свим православним хришћанима на копну и острвима“, Плитона Георгије Гемистос „О исхођењу Светог Духа , да једино од Оца исходи“, Генадија Патријарха Цариградског многа дела су сачувана као „Дијалог против Латина о исхођењу Светог Духа“.
У XVI веку Пахомије Русанос, светогорски јеромонах „Дијалектичка апологија Латинима“, Мелетија Пигаса, Патријарха александријског „Слово о томе која је истинска Црква, и које истинска глава Цркве и против првенства Папе“, Натанила Хихас, „Приручник о првенству папе“, Максим Пелепонески „Приручник против раскола паписта, о исхођењу Светог Духа, бесквасним хлебовима, чистилишту…“
У XVII веку Матеја Митрополита Миреона „О почетном узроку раскола Латина, и о пет разлика са Грцима у облику Канона“, Захарије Герганоса „Да је Христос глава и темељ Цркве док папа само умишља да је глава Цркве“, „Оци говоре да је Христос утемељио Цркву не на Петру него на Петровој вери, док Папа говори да је на Петру утемељио Цркву“, Георгије Коресиос „О првенству Папе“, Теофана Патријарха Јерусалимског „Есеј о исхођењу Светог Духа“, Николе Керамеос „Осамдесет осам полемичких слова против првенства Римског Папе“, Пајсија Лигаридиса „О чистилишту против Варлама“, „Против првенста Папе“.
У XVIII веку Доситеја Патријарха јерусалимског „Циркуларна посланица пртис Латина“, Илије Мињатија „О првенству Папе“, „ О чистилишту“, Александра Еладија „О исхођењу Духа Светог, о бесквасним хлебовима и о чистилишту“, Јоаникија и Софроика Лихуда „Дијлог грчког учитеља са Језуитима“, „О чистилишту“, Козме из Хрисополије Витинијске „Приручник против првенства папе“, Евстратија Аргентиса „Против бесквасних хлебова“, „О пет разлика између православне Источне цркве са латинском“, Александар Тирванитис „Против Латина“, Патријарх јерусалимски Јефрем „Празнично слово на рођење Богородице, где се показује погрешно учење западњака о прародитељском греху Богородице“, Евгеније Вулгарис „Књига против Латина“.
У XIX веку архимандрит Андроник Димитракопулос наводи дела само четворице православних богослова, Георгија Завириса „Полемичка бибилиотека, која садржи сва учења нашег рода против Латина, против свих сумњивих латинских догмата и обичаја у објављеним и необјављеним текстовима“, Атанасија Паријског „Слово против паписта“, Антима Патријарха јерусалимског „Безбедно упуство за православну веру“ и Стилијана Власопулоса „О првенству папе“. [7]
Ово је само кратки осврт на значајну књигу за Православну цркву архимандрита Андроника Димитракопулоса, која нам приказује да нису само два или три шизматика, како је говорио грчки унијата Леон Алатије, написали „нека дела против Латина“, него да су Свети оци и богослови Православне цркве у другој хиљадугодишњици хришћанства систематски са научном тачношћу, без верског фанатизма, изложили догмате и каноне Православне цркве исправљајући јеретичка учења Римокатоличке цркве о исхођењу Светог Духа и од Сина (Филиокве), о бесквасним хлебовима, о првенству папе и о чистилишту и о безгрешном зачећу Пресвете Богородице. Када је књига написана тек се био завршио Први ватикански сабор (1870), тако да још увек нису Свети оци и богослови Православне цркве, као ни сам аутор књиге архимандрит Андроник Димитракопулос, могли да пишу текстове против јеретичког учења о „непогрешивости ex-cathedra Римског папе“.
Ова књига представља драгоцени бисер за читаву Православну цркву, а поготово за све оне који желе да се посвете систематском изучавању богословља Светих отаца од IX па до XIX века у очувању чистоте православне вере од јеретичких иновација Римокатоличке цркве у последњих хиљаду година. Иако доста непознат широј православној јавности архимандрит Андроник Димитракопулос остаће упамћен у Православној цркви као честит клирик грчке дијаспоре у Лајпцигу XIX века и посвећени научник веран предању Православне цркве.
Архимандрит мр Евсевије Меанџија
[1]https://gerbesi.wordpress.com/2024/06/02/%CE%B1%CE%BD%CE%B4%CF%81%CF%8C%CE%BD%CE%B9%CE%BA%CE%BF%CF%82-%CE%B4%CE%B7%CE%BC%CF%84%CF%81%CE%B1%CE%BA%CF%8C%CF%80%CE%BF%CF%85%CE%BB%CE%BF%CF%82/
[2]https://el.wikipedia.org/wiki/%CE%91%CE%BD%CE%B4%CF%81%CF%8C%CE%BD%CE%B9%CE%BA%CE%BF%CF%82_%CE%94%CE%B7%CE%BC%CE%B7%CF%84%CF%81%CE%B1%CE%BA%CF%8C%CF%80%CE%BF%CF%85%CE%BB%CE%BF%CF%82
[3] Архим. Андроник К. Димитрокопулос, „Православна Јелада – о Јелинима и њиховим писаним делима против Латина“, (грчки оргинал), пролог књиге
[4]Исто
[5]https://el.wikipedia.org/wiki/%CE%9B%CE%AD%CF%89%CE%BD_%CE%91%CE%BB%CE%BB%CE%AC%CF%84%CE%B9%CE%BF%CF%82
[6] Архим. Андроник К. Димитрокопулос, Историја Великог Раскола (на грчком језику), стр. 41
[7] Исто,.стр.1-200
