На Јадрану је данас мало српских манастира. Рушилачки налети туђинаца многе су оставили у руинама. За неке се зна само по имену или се спомињу у записима. Наш народ овдје поред обале борио се да се одржи на своме тлу независан и достојанствен. Зато је градио цркве и манастире. Ни по чему другоме не би имао корена. Нису то биле велике ни богате задужбине, него скромне богомоље које су у својој сиромаштини чувале и умножавале духовно благо.
Од њих свега неколико треба споменути и манастир Бању код Рисна, храм Светог мученика Георгија, о коме се мало писало. Још немамо монографију овог малог и знаменитог манастира. Ни остали у овоме крају, осим Савине, нису довољно проучавани.
У западном крилу бококоторског залива, тамо где се сучељавају огољела брда, као стражари над модром и, од њихових сенки, скоро потамњелом површином мора, у подножју љутог крша, изнад шљунковитог жала, бјеласају се црквица и мали конаци.
О постанку овога манастира има више легенди него сигурних података. Традиција га везује за доба немањићке владавине, као и остале манастире на српском Приморју. У овај манастир лако је доћи. Модеран асфалтни пут пролази испод самог дворишта. Ту је у непосредној близини Рисан, са својим старинама и модерном болницом. Иако доље дуж обале тутњи жив саобраћај, у Бањи је увијек тишина. Само кроз грање маслина и смокава пројури вјетар и повије вретенасте врхове кипариса. А у зимско доба грмљавина пара по њедрима сурог и огољелог брда.
Манастирска црква изгледа као да је јуче грађена. Сва је као окупана у чистоћи и бјелини. Са иконостаса као да трепте ликови светих. Живе боје својом топлином као да пјевају величанија. Све је мало, скромно, али толико лијепо и свијетло. Овдје се у малом кивоту чува прст Светог Георгија, обложен у сребро. А наоколо храма гробнице монаха, а у новије доба и мирјана. Конаци су грађени сигурно кад и црква и више пута су се обнављали. Особито је лијеп горњи конак у коме су гостинске собе и трпезарија. Обновљен је прилозима најбогатијег Бокеља у Америци, покојног Васа Ђуковића, великог задужбинара, чијим средствима је подигнута и поменута болница за коштана обољења у Рисну.
У овом малом манастиру има доста историје. И то не само оне која је давно прошла, него и ове чији смо свједоци и савременици. Гдје год погледа, чини се посјетиоцу, као да се отвара пред њим прошлост. У Бањи је очувано нешто од блага бокељске иконописне школе Димитријевића-Рафаиловића. Поред чувеног Деисиса, више икона Спаситељевих, Пресвете Богородице, мученика и светих отаца. Мала архива смјештена у једном повећем ковчегу крије у себи драгоцјени материјал о политичком и културном животу Боке, за протеклих двјеста година. Нешто богослужбених металних и текстилних предмета експонирано је брижљиво у витринама. Све је то производ домаће радиности и данас успомена на бригу и труд предака.
Библиотека је мала. У вријеме Првог свјетског рата солдатеска је уништила већину књига.
Овај манастир је од давнине имао мало братство. Монаси су држали сусједне парохије и обдјелавали ону малу парчад посне земље испод маслињака. Нигдје се тако не уочава недостатак материјалних добара и услова за опстанак као у Бањи код Рисна. Намјештај је већим дијелом приложен. Прихода нема ниоткуда. А кад дођете осјетићете одмах да они који по своме завјету ништа немају, све посједују. По томе је симпатичан овај мали манастир. Као да је уклесан међу врлети, да нема гдје ни да се жање ни засађује. Бањски калуђери су ипак увијек били задовољни са оним најмањим. Требала им је ова молитвена самоћа, ова скромност која весели срце. Као да излазе пред нас њихови ликови. Скоро и нема њихових слика на зидовима. Али сачувани су им портрети у дјелима. И данас се спомиње чувени игуман Хрисантије Николајевић, заштитник сиротиње и савјетник омладине; скупљао је лепте да школује и удоми.
А о обновитељу манастира и настојатељу архимандриту Дионисију Миковићу доста се зна. У наше вријеме његов патриотски и научни рад проучава се и оцјењује. Овај старац имао је таленте које је умножавао на корист народа. Његова радна соба, сачувана коресподенција и оставштина у рукописима пружају грађу да се доста може написати о манастиру.
Архимандрит Дионисије имао је неколико ученика од којих их још има живих монаха. Један од њих је био игуман Инокентије Шпаровић који је напустио златарски занат и дошао код старца Дионисија. У његово монашко име као да се уткала сва љепота душе, онај благи поглед и жеља да помогне другима. Дочекао је библијску старост у бдењу и бригама за људе. Бањски јеромонах Јосиф Катурић учио је иконопис у Кијеву. Радио је иконе кроз Боку и Црну Гору.
Данашњи духовник игуман Герасим Чечур последњи је од Дионисијевих послушника. Преко тридесет година провео је у манастиру Острогу, поред кивота Светог Василија. Отац Герасим мало говори, више се повлачи у себе, у размишљање и читање Библије и аскетских списа. Његова висока коштуњава појава, погледа као са иконе, који некуда далеко гледа, и молчалништво, импресионирају свакога.
А мати Саватија, игуманија и једина монахиња у овој обитељи, дошла је овдје из Кувеждина. Дошла је са сестрама са којима је радила и васпитавала сиромашну и болесну дјецу у Загребу и Сарајеву. Ратни потресиугрозили су им опстанак. Све су се разишле. Остала је она усамљена монахиња да чува овај мали манастир у биједи и несигурности. Истрајала је у своме подвигу. Патила је свјесна свога завјета – да је то најбољи пут да се приближи Спаситељу. И данас је сама. Нема сестара. Тешко је живјети у манастиру Бањи. Тамо је оскудица у угодностима. Ништа осим насушног хљеба. Али зато је изобиље у молитвености, у контемплацији и унутрашњем узрастању. У томе је љепота живота и спокој душе. Како се то одмах доживи овдје у овом малом манстиру. Зато је Бања толико привлачна срцу и њени подвижници толико поштовани у народу.
Аутор је Васо Ивошевић, а текст је објављен у листу Православље 29. јуна 1971. године, број 104-107.
Приредила Оливера Балабан
