Да сад откријемо како је неко писмен у Црној Гори 19. вијека скупљао поштанске маркице или литературу на француском и да имамо какав остатак те збирке, не сумњам да бисмо добили бројне новинарске прилоге, пригодне трибине па и понеки јубилеј на ту тему. Да не говорим о томе како бисмо се односили према било којој умјетничкој форми за коју би се испоставило да је оригинално настала овдје код нас (нека соната за клавир или неки сликарски пејзаж) и да јој, рецимо, нема премца, бар у балканском окружењу. Био би то повод, с правом, да се установи нека награда за младе умјетнике или можда за оне којима вриједи обиљежити животно дјело.
Међутим, ако се о Видовдану (некада свечаном, празничном дану у књажевни и краљевини Црној Гори) присјетите аутентичног цетињског пјевања о Косовском завјету, из пера Светог Петра Цетињског и Петра Другог Петровића Његоша, бићете оптужени да сте ,,шпијун Србије“ и да сте агент неког ,,српског свијета“ (ма шта то било). А, ако прођете ту прву комуникативну препреку, и ако ваша ријеч о Његошевом Обилићу и Косову, добије ,,право грађанства“, чека вас приговор да сте црквени фанатик који ,,слави поразе“ и враћа друштво у прошлост. А ако и то прође као философска расправа и не добије неку већу тежину од мудровања на поменуте теме, гарантовано вас очекује приговор да помињући Његошев Косовски завјет, радите нешто против признања уставног дијела државе Србије (Косова) као независне државе, од стране Црне Горе. Несумњивој чињеници да је цио 19. вијек Црна Гора провела на Косову и Метохији (поетски, идејно, државотворно, просветно…) неко ће ,,супротставити“ блиједу информацију да ,,нико из Црне Горе“ (мисли се на феудалну територију и војску Зете под Балшићима) није учествовао у Косовском боју.
Све ме то неодољиво подсјећа на навијачка препуцавања која не маре за чињенице и постигнуте резултате противничке екипе (јер нам је ваљда у ,,опису посла“ да будемо једни другима противници), а не на обједињавање нашег културног насљеђа у заједничко добро (за које се сви, номинално, залажемо). Јер, зашто бисмо црногорском 19. вијеку супротстављали онај средњовјековни, зетски 14. вијек? Само да бисмо се одбранили од Његошевог Косова? Одбранили се и одгурнули га од себе – јер га не разумијемо?
Дакле, ако занемаримо све те површне оптужбе и неосноване приговоре косовској идеји црногорског романтизма 19. вијека, и ако дамо грађанску слободу српској националној и народној мисли која из ње неминовно произлази, те ако докажемо да све то нема никакве везе са БИА, ЦИА, УДБА и осталим структурама политичке моћи, него са начином како је стриц (Свети Петар) васпитавао синовца (Његоша), а онда млађи од њих двојице све то даље пренио војводи Мирку и његовом сину Николи… а онда све то постало званични државни програм црногорских школа и војничких јединица – дакле, свих наших предака; ако све то препознамо као изданак аутентичног духа Црне Горе, која је вијековима прије Његоша живјела дух ,,косовског збјега“, онда бисмо могли проговорити коју и о суштини ове дубоко хришћанске и универзалне човјечанске идеје: жртвовати себе и свој живот ради истине и ради добра других.
Дакле, да ли Црква славећи мученике Косовског боја ,,слави поразе“? Односно, ако у збивањима 1389. г. и потом, збиља констатујемо јасан пораз српских војних формација (или – бар са земаљског аспекта – својеврсну ,,Пирову побједу“) Чему онда прославе тим поводом?
Бићу слободан да закључим да Његош у својим стиховима о Косову апсолутно кореспондира са исконским црквеним учењем о смрти и васкрсењу. А и како не би када је он сам (замислите) митрополит и ученик ријетких (и тада јединих) црквених школа на простору Црне Горе и Боке. Ни Његош ни Црква нису, наравно, импресионирани смрћу и поразом, него јуначким држањем пред извјесном погибијом и свједочењем идеје у коју се вјерује пред тим страдањем. ,,Васкрсења не бива без смрти“… ,,На гробу ће изнићи цвијеће за далеко неко покољење“… ,,Споменик је вашега јунаштва Црна Гора и њена слобода“… ,,Ал су мишца, име црногорско, ускрснули с косовске гробнице, гдје Обилић над сјенима влада“… ,,О да ми је очима видјети Црна Гора изгуб да намири, тад би ми се управо чинило да ми свијетли круна Лазарева, е слетио Милош међу Србе…“ …
Сви ови, као и многи други Његошеви стихови о Обилићу и Лазару јасно указују да је средњовјековно јунаштво косовских витезова нашло своје плодове и цвјетање у јунаштву Црногораца и њиховом војно-ослободилачком кретању у правцу ,,онамо онамо, за брда она“. Да није било тог поетског правца у државнотворној политици, можда данас у саставу Црне Горе не бисмо имали Бијело Поље, Беране, Плав и Рожаје, него Невесиње, Требиње и Гацко. А шта би било кад би било, није питалица која треба да раздваја ове, мени подеднако драге и миле, области.
Међутим, Његошев Косовски спјев не тиче се само идеолошког и политичког реваншизма (оправданог) према Отоманској империји, већ и дубљих философских увида, који цијелу ову причу доводе у везу са универзалнијим токовима човјечанских надахнућа. Ако је слављење Лазара и Милоша тек само ,,слављење пораза“, шта су онда древни антички стихови који на највећи морални пиједестал стављају све саме ,,поражене“: Леонидаса и Спартанце, Сократа, Хектора, Ахила? Ове умјетничке и историјске личности, ове опјеване ,,губитнике“ помињем као темеље европске самосвјести све до данас. Ако је прослављање пораза на Видовдан нешто неразумљиво многима, може ли помоћи подсјећање на истину Великог петка, око које се ево већ два миленијума окупља умни и даровити свијет Европе и Америке? А управо у тајни Великог петка лежи смисао Његошевог крика: ,,Нека буде што бити не може“! Перспектива живота послије смрти (ма како га све могли наслутити и у њега вјеровати), извјесност идеје која је јача и вреднија од голе егзистенције представља својеврсну ,,архимедовску тачку“ Његошевог космоса, са које се опире (и он и сва Црна Гора) ка слободи, ка вјери у бољу будућност. Баш због тога ће Иво Андрић рећи да не зна за јачу и страшнију лозинку у цијелој свјетској поезији од ове Његошеве молитве да се деси немогуће (а истина Христовог васкрсења даје му мотив да у то вјерује). И баш због свега овога ће наш нобеловац, од свих могућих дефиниција које је могао приписати Његошевој књижевној креацији, цетињског митрополита назвати ,,трагичним јунаком косовске мисли“.
Андрић ће, између осталог, записати и сљедеће: ,,Црна Гора и свет који је избегао у њена брда били су квинтесенција тога косовског мистерија. Све што се у тим брдима рађало, долазило је на свет са рефлексом косовске крви у погледу.
Ту је дакле почетак и Његошеве драме. Без овога би трагика Његошева живота била тешко разумљива. Његош је прототип косовског борца. И као пјесник, и као владалац, и као човјек, он је чисто оличење косовске борбе, пораза и несаломљиве наде. Он је, као што је неко рекао, ˈЈеремија Косоваˈ, и у исто вријеме и активни, одговорни борац за ˈскидање клетвеˈ и остварење Обилићеве мисли. Тврђено је да се ријеч ˈКосовоˈ поред речи ˈБогˈ најчешће помиње у Горском вијенцу. Али нису само мисао и поезија предјели за косовску традицију. Она је за Његоша живот сам“.
Било би лијепо кад би овај Видовдан био прилика да из плићака подјела и међусобног подозрења, заронимо у дубље, његошевско схватање трагедије, херојства и слободе. Они су у Његошевој Црној Гори, из величанствених стихова и свијета поезије отјелотворени сишавши на груди бројних носилаца Обилића медаље. Те су медаље наше претке учиниле Обилићевим и Лазаревим саборцима, иако су их дијелили вјекови пораза и упорне борбе за слободу. Али да се деси немогуће, да се премосте вијекови и да се браћа разумију, потребан је понекад само један мали трен добре воље. За почетак.
Извор: Побједа
