Чудотворна икона Манастира Хиландар, звана Необорива Стена потиче колико знамо по доступним нам подацима, још из доба цара Душана и кнеза Лазара, из око треће четвртине 14. вијека.
Литијска је икона, односно на њеној је полеђини насликано попрсје Светог Саве српског. Такође нам је познато да је дјело иконописца српског поријекла из тадашње Рашке државе.
Једно вријеме ова чудотворна икона боравила је у Манастиру Филокал у Солуну, а данас почива у ризници Манастира Хиландар, на Светој Гори Атонској.
Као датум пројављења благодати са изображења ове свете иконе одређен је 28. јун по новом, односно 15. јун по старом календару.
Изображење
Икона, Гора Неразрушива/ Необорива Стена, и поред протеклог времена од свог настанка у потпуности је освијетљена што је изненађујуће с обзиром на то да датира од прије седам вијекова. Свјетлост која је обасјава прелива се по читавој површини и нема свој јасни извор, већ извире из свих праваца и тако је облива.
Позадина иконе осликана је јачом сивозеленом бојом с нешто тамнијим жилицама као да опонаша састав камена, како су у то вријеме сликане Богородичине иконе са епитетом гора.
На њој видимо Пресвету Дјеву изображену у допојасном положају како у наручју лијеве руке држи Богомладенца Христа, док јој се поглед пружа негдје у даљину. Младенац се за то вријеме извија у наручју и посматра је.
Дјевин Мафорион поприлично је једноставан. Осликан је у тамној боји, дискретно проткан златним везом по порубима и без икаквог украшавања. Ту донекле, колико нам је дато, назиремо сву величанственост Дјевиног духа и видимо да заправо њој никакво украшавање није потребно јер сва лепота Кћери Цареве је унутра, ресама је златним огрнута, украшена…
И док су са десне и лијеве стране свечасне главе Њене, изображена два шестокрила херувима, два архангела такође херувимског реда, изображена су и изнад главе Богомладенца, Христа.
Оно што видимо данас је ореол Пресвете Дјеве у тамној боји злата, који прелази у загаситонаранџасту те у великој мјери доминира у приказу изображења Свете Дјеве.
Што је занимљиво, и поред протеклог времена, боје на икони су врло живе, чак 7. вијекова од њенога настанка.
И док су у горњим дијеловима иконе видљива оштећења као и у самом средишњем дијелу приказа, дотле је при самом дну иконографије и поред ових великих недостатака примјетан натпис на црквенословенском језику који се због присутних оштећења не може јасно прочитати.
Оно што је важно јесте да је остало видљиво изображење монументалног Образа Богомајке, смиреног и помало отсутног лика која одаје достојанство Милостиве Заштитнице, те на тај начин симболизује тугу, за палим царством.
Поглед Дјеве, што је карактеристично није усмерен ка Богомладенцу, већ је уперен мимо Њега, у даљину и ма колико тужан да је, толико је топао и њежан.
Далекосежност погледа Дјеве, превазилази Њену усмереност ка Сину и Богу Њеном, и одвлачи јој пажњу на оно што види, што осјећа и што је тужи. Можда отуда можемо закључити да произлази Њена неизмерна туга због неизбјежног, што ће доћи /долази на род људски.
То видимо и по самом погледу, зеници ока која је врло крупна, одсутна, уперена у даљину с густо повијеним обрвама на доле гдје Пресвета Дјева изгледа болно и потресено.
Но, и поред свих наилазећих страдања којима свједочи, Она неометано Сина Свога удобно носи у наручју док Он посматра кроз шта то Његова Мајка пролази, шта се то са Њом збива.
Видимо, такође да код Богомладенца нема никаквог страха, нити било какве забринутости због оног што очитава у Мајчином преживљавању, што опет није необично. Он није незаинтересован за Њена страдања, Њена преживљавања и све оно кроз шта Она као Мајка и прва слушкиња Његова, пролази.
Он први зна да је Она Стена Необорива/Гора Неразрушива, тврђава угњетаваних и ожалошћених, нада и прибјежиште свих хришћана, уточиште прогоњених и остављених. Неразрушиво Царство Лазарево.
Чуда
Послије виђења у коме му се јавила Пресвета Богородица у атонској пустињи и посаветовала га, Свети Сава је дао да се направи велика икона Богородице Гора Неразрушива, коју је даровао својој ктиторији – Манастиру Филокал у Солуну. Због тога на њеној полеђини стоји Свети Сава, одјевен у сак(ос), са ромејском царском круном на глави, са којом нигдје више није насликан, а са којом се изображава Христос, као цар и првосвештеник. Такво смјело поређење, у складу са схватањем да је епископ, па и првосвештеник, икона Христова у време проглашења Српске патријаршије и покушаја Цариграда да српска настојања поништи, сузбије и казни, било је израз несугласица између српске и ромејске Цркве и ријешености српске црквене јерархије да брани дјело Светога Саве до краја.
Предање каже да су се пред том иконом на кнежевој вечери уочи Косовске битке 1389. године српски великаши заклели на вјерност Христу и своме благочестивом цару кнезу Лазару, а да је икона потом враћена у Хиландар, где је све до данас чувана у манастирској ризници; па отуда потиче њен други назив – Лазарева.
И као што ће потоњи вијекови показати, што је вриједило и било вјерно остало је на Косову, избирајући радије Царство небеско, него овоземаљски живот под туђим јармом.
Многи од тих страдалника и данас почивају широм крвљу натопљене косовско-метохијске земље, крај Олтара или под сводовима Патријаршије пећке, стојећи у вјери, којом нас Христос ослободи – бранећи и на тај начин државу и поверени народ, зарад оних који по ће по дару Христовом, знати пут који води у Живот вјечни.
