Предсједник Скупштине Црне Горе Андрија Мандић положио је данас у Камнишкој Бистрици вијенац посвећен страдалима на Зиданом мосту. Том приликом, вијенце су положили и министар просторног планирања, урбанизма и државне имовине Славен Радуновић, потпредсједник Владе Црне Горе Будимир Алексић, као и потпредсједник ПАМ-а и посланик Дејан Ђуровић и посланик Велимир Ђоковић.
Након парастоса који су служили Митрополит црногорско-приморски Јоаникије, Митрополит будимљанско-никшићки Методије, Епископ пакрачко-славонски Јован и Епископ буеносајрески и јужно-централноамерички и администратор Митрополије загребачко-љубљанске Кирило, предсједник Мандић се обратио присутнима поруком да је утврђивање идентитета и право на гроб страдалих на путу од Везировог до Зиданог моста обавеза државе Црне Горе:
„Окупили смо се не да оживљавамо било какву мржњу, што ће неминовно недобронамјерни и незнавени људи рећи, већ да у молитви и тихој муци, у име истине и правде, одамо почаст жртвама, да сачувамо њихова имена и поново их упишемо у колективно памћење нашег народа. Њихов идентитет и зла судбина више не могу да буду само појединачна тужна прича породица невино убијених и родитељска брига
Раније данас, предсједник Скупштине је заједно са осталим званичницима из Црне Горе, као и многобројним вјерујућим народом, молитвено учествовао у литургијском сабрању у Храму Светих Ћирила и Методија у Љубљани.
Обраћање предсједника Скупштине Црне Горе Андрије Мандића преносимо интегрално:
Високопреосвећени Митрополите црногорско-приморски г. Јоаникије,
Високопреосвећени Митрополите будимљанско-
Преосвећени Владико, администраторе Митрополије загребачко-љубљанске, г. Кирило,
Преосвећени Владико славонски г. Јоване,
Потпредсједниче Владе Црне Горе г. Будимире Алексићу,
Министре у Влади Црне Горе г. Славене Радуновићу,
Потпредсједниче Парламентарне скупштине Медитерана, посланиче г. Дејане Ђуровићу,
Посланиче г. Велимире Ђоковићу,
Представници државног врха Републике Србије, Републике Српске и Републике Словеније,
Часни оци, драга браћо и сестре,
Данас смо сабрани на мјесту гдје су словеначке Алпе и ова прелијепа земља чувале једну од најтежих и најболнијих тајни нашег народа – неизмјерну трагедију, али и живо сјећање на свирепи злочин који се десио прије осамдесет година, непосредно након завршетка Другог свјетског рата.
Окупили смо се не да оживљавамо било какву мржњу, што ће неминовно недобронамјерни и незнавени људи рећи, већ да у молитви и тихој муци, у име истине и правде, одамо почаст жртвама, да сачувамо њихова имена и поново их упишемо у колективно памћење нашег народа. Њихов идентитет и зла судбина више не могу да буду само појединачна тужна прича породица невино убијених и родитељска брига
У прољеће 1945. године, у вријеме када је рат био завршен, више од десет хиљада бораца Југословенске војске у отаџбини из Црне Горе, Боке, Санџака, Херцеговине и Источне Босне, наставило је свој пут, заједно са тифусарима, рањеницима и хиљадама чланова породица, у нади да ће се повезати са западним савезницима и избјећи стаљинистички терор који је тада пратио крај братоубилачког рата и комунистичку револуцију. Свака револуција, коју њени покретачи представљају као неоходан пут у изградњи бољег и срећнијег друштва, почев од оне прве у Француској, преко совјетске и многих других које су се ређале у 20. вијеку у основи почивају на терору, злочину и свирепом убиству политичких противника.
О самом путу и страдању ове војске, свештенства и народа на Злом путу од Подгорице до Зиданог моста, како га је назвао наш народ, сигурно ће боље и прецизније говорити наше владике, свештеници и историчари.
Подилази ме језа иако је сунчан дан, осјећам се исто онако жалостан као што сам био недавно у Доњој Градини, у тополама поред ријеке Саве, тамошњем највећем стратишту људи у систему концентрационог логора Јасновац.
Хладноћа ових шума које се ни данас не могу угријати, чудни шумови лишћа који сви чујемо, свједоче о некадашњем присуству нечастивог на овом простору. Само је снага те нечастиве силе могла прије осамдесет година да пролије невину крв по овој земљи, и избрише спасоносну ријеч и опрост.
Ово мјесто бола, мјесто ћутања, постало је симбол мучеништва и гријеха, гријеха над греховима, гријеха братоубиства, гријеха већег од сваког другог гријеха. То је рана историје, али још више рана савјести. Земља је натопљена крвљу страдалника, али благословена молитвама оних чија уста више не говоре, али душе вапе.
Убити онога који је беспомоћан, који се предао и очекује милост братске љубави, убити га без суђења и права на одбрану – убијање је правде, људскости, доброте и чојства. Та рана тешко зараста и боли вјековима.
Кажу да су се послије стотина година у једној причи срела она два библијска брата тамо негдје на земљи свога Господа. Браћа Каин и Авељ – сами. Ко је кога убио, упита један. Мора да сам ја тебе, рече Каин, види ти се ожиљак на лицу. Можда, одговори Авељ, али онај твој ожиљак, који се не види, много је дубљи и болнији. Кривица убице и рана невино убијеног остају заједно у памћењу народа и Бога.
Заборавити било који злочин је нови злочин.Заборавити мученике зла, значило би поново их убијати. У једном времену злочини су скривани и постали су забрањени за сјећање.
Сјенке ходају за нама — тихо, нечујно, али запитано: Има ли још живих који нијесу заборавили на своје, на њихове патње и страдалнички крај? Има ли истине? Живи ли она још међу људима?“
Има их, ми смо ту, прије нас су били наши старији, и то је одговор на сва та тиха, нечујна и неизбрисива питања. Има нас много који памтимо и који не мрзимо, који не судимо, који не одбацујемо. Волимо све оно наше, сваку рану, сваки бол, патњу, сузу невиног, јер ми смо од једног.
Ово мјесто и друга мјеста страдања су мјеста гдје се овај часни крст уздиже изнад борбе за власт, изнад идеологија, партија, диоба и он нас позива на молитву за брата, за човјека, за помирење. Памтимо да се не заборави и зло никада више у историји нашег народа не понови.
Ту поред нас само у једној од масовних гробница почива око 3.500 наших предака.Ова долина и оближња шума крије шест масовних гробница. Ту су заједно затрпани свештеници
Камнишка Бистрица је једна од више од 580 евидентираних масовних гробница у Словенији, гдје је, према подацима разних комисија,
Драга браћо и сестре,
Сјећање и молитва која нам је преостала јаче је од ужаса. Први парастос овдје служен је 2006. године, а 2015. подигнута је и капела. Те године прочитана су имена преко шест хиљада до тада идентификованих жртава. То је најбољи доказ да истина, ма колико потиснута, увијек нађе свој пут.
Захваљујем овом приликом Митрополији црногорско-приморској, Епархиј
Посебно желим да нагласим и истакнем улогу нашег блаженопочившег Митрополита Амфилохија, покојних Душана Никлановића и Чеда Вукмановића, који су нас први окупили како би као хришћанска заједница утврдили истину везано за страдање наших предака.
Такође, желим да се захвалим Марјану Шарецу, данашњем посланику Европског парламента и сталном извјестиоцу за Црну Гору, што је као некадашњи први човјек Општине Камник помогао свима нама да пронађемо тачна мјеста погубљења људи из Црне Горе и саградимо ову малу православну капелу.
Као предсједник Скупштине Црне Горе, обавезујем се да ће све надлежне државне установе подржати даље истраживање и обиљежавање ових и бројних других стратишта, гдје су страдали грађани са простора данашње Црне Горе, а чији су се гробови и имена скривана пуних осамдесет година.
Држава Црна Гора ће наставити јачање сарадње са Републиком Словенијом у циљу обиљежавања гробница наших грађана на простору ове нама пријатељске државе.
Ми данас овдје окупљени не тражимо никакав реваншизам. Нема више живих наредбодаваца, ни убица, као што нема ни оних који су пострадали прије осамдесет година. Земља је прекрила лица и једнима и другима, а Божији суд је велики. Тражимо само да нико више не страда – ни због имена, ни због поријекла, ни због вјере, ни због језика којим говори.
Ми желимо само оно што желе сви разумни људи. Исцијелимо ову тешку историјску рану Црне Горе, признајмо сви злочин који се десио. Лажни заборав није лијек. Лијек су – истина и покајање. Лијек је – праштање.Гријешити је људски, праштати је божански.
Нека нас овај звук жубора Бистрице, која жубори данас слично као и прије осамдесет година, подсјети да живот иде даље, да ће се и наша генерација преселити код наших предака, али да данашњи дан, као и страхоте које су се десиле на овом простору не могу бити сакривени и да наши потомци имају право да знају истину. Свака невина жртва је достојна сјећања и високог људског поштовања. Истина не смије никоме бити терет, већ темељ братског и људског помирења и извјесне будућности наше заједнице и нових срећнијих генерација.
Вјечна слава и покој свим пострадалима. Нека њихова жртва буде сjеме нашег сједињења у правди, истини, љубави и праштању.
Нека Бог подари Рајско насеље нашим великим прецима, а свима вама да вам данашњи дан служи на част и понос.
Хвала вам и живјели!
Бесједа предсједника Андрије Мандића у Камнишкој бистрици- видео
Фото: Алексеј Ристић
