Представљањем двије књиге о страдању великог народног збјега на путу од Подгорице (Везировог моста) до Зиданог моста у Словенији, синоћ, 14. јуна 2025. године, у организацији Митрополије загребачко-љубљанске и Црквене општине Љубљана, почело је обиљежавање осамдесетогодишњице мученичке кончине свештенства и народа у Камнишкој Бистрици.
У Парохијском дому у Љубљани представљени су зборник текстова са научних скупова „Страдални пут – од Везировог до Зиданог моста“, на којем су говорили Митрополит црногорско-приморски Јоаникије, Будимир Алексић и др Срђа Трифковић, и књига „Каиновски злочин од Везировог до Зиданог моста (1944-1945)“, о којој су говорили аутор, протојереј-ставрофор др Велибор Џомић и др Срђа Трифковић.
Високопреосвећени Митрополит црногорско-приморски г. Јоаникије је у свом излагању истакао да се залаже да се попишу и научно истраже сви злочини, и четнички и комунистички и нацистички, сви, а нарочито злочини који су се догодили међу браћом.
„Да се они изуче. Нијесу изучени, нијесу пописани, гробнице нијесу откривене, још увијек ови побијени несрећници, наши, тако да кажемо, родитељи, ђедови, баке, сестре… још нијесу ни пописани, нити су њихове гробнице на људски начин обиљежене. Оптужени смо, наравно, да вршимо ревизију историје. И то би било тачно да је та историја стварно написана и завршена, али није. Умјесто писања историје, вршена је ревизија истине и то од рата па на овамо и скоро све до дана данашњег. Научне установе и у Србији и у Црној Гори, посебно у Црној Гори, још се нијесу озбиљно позабавиле овим проблемима. Нијесу се позабавиле пасјим гробљима комунистичких злочина, масовним гробницама од Бара па до Зиданога моста, нијесу се позабавиле јамама које су комунисти напунили главама своје побијене браће. Дакле, нешто још шкрипи и фали нам много да се суочимо са истином, а то нам је потребније од хљеба“, пручио је Митрополит.
Обиљежавање 80 година од страдања свештенства и народа у Камнишкој Бистрици, настављено је данас, 15. јуна, у Недјељу свих Светих, Светом архијерејском литургијом у Храму Светих Кирила и Методија у Љубљани и парастосом невино пострадалим. у Парку сећања у Камнишкој Бистрици.
Слово Митрополита црногорско-приморског Јоаникија на промоцији зборника „Страдални пут – од Везировог до Зиданог моста“
Навршава се 80 година од великог страдања нашега народа у Словенији 1945. године, и то послије завршетка Другог свјетског рата, које су без суда, пресуде и без права на обиљежавање гроба побили Титови комунисти.
Оно што смо до сада учинили на обиљежавању ове осамдесетогодишњице није довољно, али урадили смо неколико важних ствари. Одржали смо два мања научна скупа, један у Подгорици, други у Бања Луци, штампали смо и овај зборник радова који ћемо вечерас представити овдје „Страдални пут од Везировог до Зиданога моста“. Већ смо обавили неколико помена, посјетили смо једну масовну гробницу изнад Бања Луке на Шибовима, гдје су кости саме изрониле из дубина земље прије 15-20 година, и оне су просто саме проговориле истину о нашој трагедији.
Обавили смо помен и у мјесту званом Разбој, тај Разбој нас посјећа на Косово – на наше главно разбојиште и на Косовку дјевојку која иде по разбоју млада, и на многе друге разбоје гдје је Митрополит Јоаникије свештеномученик са свештенством, које је тада било са њиме, служио своју посљедњу Свету литургију.
Када вршимо помене, молимо се Богу за покој душа оних који су пострадали, имамо осјећај да су се пред Богом жртве и злочинци већ измирили, они су већ одавно сви пред лицем Божијим, а тај мир који је већ постигнут на небу треба да се догоди и међу нама. Али мира не може бити докле се не сазна истина, докле се истина не открије и докле ту истину, ма колико она била горка, не прихватимо, да се са њом у потпуности суочимо. Видимо, за разлику од оних на небу, да међу нама нема још увијек те спремности да се суочимо са истином.
Ми, кад смо вршили помене, свакако да смо нешто и говорили. Дио јавности од нас очекује, иако нам допушта да вршимо помене, да не говоримо ништа. И чини ми се да су у прилици, понашали би се онако као што су се понашали Италијани када је вршен помен јунацима и херојима, официрима Југословенске војске – Милану Спасићу из Црне Горе и Сергеју Машери из Словеније. Након што су они минирали ратни брод звани „Загреб“ и погинули као Синђелић, свештеник Мандић је тражио да им изврши помен. Наравно, могао је извршити помен обојици, али он је вршио помен Милану Спасићу пошто је Сергеју Машеру помен вршио католички свештеник. Дуго није добио дозволу од окупационих власти, на крају му је дозвољено са строгом заповијешћу: да не смије осим молитве ништа друго говорити. Све ми се чини да би поједини и нама данас тако забранили, можда би нам допустили да вршимо помене, али уз строгу забрану да ништа не смијемо говорити.
Када смо вршили помене, ми смо и рекли по коју оштру ријеч. Али сам потпуно увјерен да колико смо год говорили оштрих ријечи на овим поменима, да нијесмо успјели указати на сав ужас комунистичког злочина, нарочито овога који се овдје догодио у Словенији послије завршетка Другог свјетског рата.
И оптужени смо, наравно, да вршимо ревизију историје. И то би било тачно да је та историја стварно написана и завршена, али није. Умјесто писања историје, вршена је ревизија истине и то од рата па на овамо и скоро све до дана данашњег. Научне установе и у Србији и у Црној Гори, посебно у Црној Гори, још се нијесу озбиљно позабавиле овим проблемима. Нијесу се позабавиле пасјим гробљима комунистичких злочина, масовним гробницама од Бара па до Зиданога моста, нијесу се позабавиле јамама које су комунисти напунили главама своје побијене браће. Дакле, нешто још шкрипи и фали нам много да се суочимо са истином, а то нам је потребније од хљеба.
Поновићу оно што сам и раније рекао. Залажем се најискреније и најенергичније да се попишу сви злочини и да се научно истраже, и четнички, било их је нема никакве сумње, али и комунистички и нацистички и сви, нарочито, злочини који су се догодили међу браћом, да се они изуче. Нијесу изучени, нијесу пописани, гробнице нијесу откривене, још увијек ови побијени несрећници, наши, тако да кажемо, родитељи, ђедови, баке, сестре… још нијесу ни пописани, нити су њихове гробнице на људски начин обиљежене.
Одржавање ових научних скупова, сигурно је у доброј мјери допринијело расветљавању истине, али колико је год до сад урађено, увјерен сам да је то тек почетак и да озбиљан рад предстоји. Наше је, наравно, да се увијек молимо Богу, да тежимо ка миру, ка измирењу, ка праштању и како год било, ако идемо путем истине, правде и љубави, ми ћемо то и достићи колико год то било тешко.
Хвала на пажњи!
Весна Девић
