Тројчинданска бесједа проф. др Мила Ломпара у манастиру Свете Тројице у Стањевићима, на Тројчиндан 8. јуна 2025. године
Браћо и сестре, даме и господо!
Осећам велику захвалност што сам у прилици да на овом месту, овим поводом и пред овим скупом кажем, у складу са оним о чему сам се договорио са управом манастира, неку реч о двојици великих митрополита Црне Горе. О оном који је постао светац – Петру Првом Петровићу Његошу, односно Светом Петру Цетињском, и оном кога смо сви овде запамтили како корача деценијама испред нас, у приликама рђавим и мало повољнијим и кога сви зовемо једном једином речју Митрополит, о Афилохију Радовићу.
Кад је Петар Први ступио на трон цетињских митрополита, тај трон је већ био означен династијом чији је он био четврти представник и чији је утемељитељ Данило већ водио оне борбе које су карактеристичне за ово поднебље, као што су карактеристичне и за поглед који се одавде са Стањевића може бацити пут брда и камена Црне Горе и пут мора које се види. То су борбе које српски народ одређују у његовом вековном постојању на месту развођа традиција.
Као гранични народ, као најзападнији православни народ, српски народ се увек налази на месту где је потребно ослушнути реч апостола Павла која каже: ”Стражите у Духу.” Једноставно, гранични народи морају да разумеју да је њихов положај увек изузетан и то су цетињски митрополити разумевали. Неки вештије, неки мање вешто. Неки борбено, а неки компромисно.
Владика Василије Петровић Његош има на гробној плочи у Санкт-Петербургу, у чувеној лаври Александра Невског, написано 1766. да је он митрополит Скендерије, Црне Горе и Приморја и патријаршијства сербског егзарх. Дакле, то је оно што је у мисли Црне Горе остало заувек запечаћено, то наследство косовске традиције, коју су сви митрополити помињали у приликама које су биле различите.
Петар Први је већ у младости својој изазвао пажњу својом наочитом појавом, својом префињеном личношћу и својом знатном културом. После смрти владике Саве, после једног малог интерегнума, када је на трону био кратко па умро Владика Арсеније Пламенац, Петар Први је постао Митрополит цетињски. Он је дуго владао. Рођен 1748, он је владао од 1785. до 1830. године и у том периоду постао најзнатнији владика у историји Црне Горе и у династији Петровић-Његош.
Владао је речју и примером, као у првим вековима хришћанства. Изузетност личности претезала је у духу његових не баш превише послушних сународника над оним што би сила мача или сила принуде од њих тражила. Ишао је у Беч да дође до Русије. Дошавши тамо оклеветан, он је претрпео један изгон од стране кнеза Потемкина, кад му је наређено да за свега 24 сата напусти огромну територију империје. Кад је у томе успео, стигао је гласник да каже да је то била грешка и да се врати. Рекао је: ”Моја нога неће тамо више ступити.” А онда, како пише његов наследник руском конзулу у Дубровнику Јеремији Гагићу, последње што ми је рекао гласило је: ”Држи се Русије.” Дакле, умео је да разликује оно што се у нашем времену често губи – лично од надличног. Оно опште и народно лебди изнад неспоразума свакодневице и сукоба који су мањега реда.
Умео је то и Митрополит Амфилохије. Понекад се то не би разумело. Понекад би то било нешто што је изазивало осуду, али то је био усуд оних који морају да гледају и на католичку и на исламску традицију на једном терену који изазива непрекидне дотицаје.
Петар Први је био у исто време онај који је водио победоносне битке на Мартинићима и Крусима. Био је дакле владика који је командовао војском. Био је владика који је управљао својим ратницима, непослушним али оданим, и који је донео славу црногорском оружју. У исто време, схватао је време којим иде и у том времену схватао је да закон постаје мера постојања човека. Донео је Стегу а онда допунски законик црногорски где се утврђују правни облици живота и где се друштво обликује као европско и ступа у заједницу народа који се измичу испод османске деспотије. Но, никада се ту није загубио.
Владао је онако како је Андрић забележио за његовог наследника Петра Другог Петровића Његоша, непрекидно вођен мишљу да његов народ мора постати просвећен, али остати свој. Када је преговарао после Наполеонових ратова са аустријским генералом око границе између црногорске територије и аустријске, па је спор био око једног брда, Петар Први се служио једноставним примером да је то померање границе неопходно због тих ливада које су згодне да се стока на њима напаса. Аустријанац са великим ширитима и са оним перјем које извире из капе рекао је са извесним презиром: ”Па, молим Вас, ја овде причам о достојанству, причам о части, а Ви сте запели само за ту ливаду.” А Петар Први, који је био образован, говорио француски и италијански језик и чија библиотека се налази у цетињској Биљарди данас, а била је основ за библиотеку његовог наследника који ју је допунио, рекао је: ”Сваки се мој господине труди за оно што нема.” Према томе, умео је да очува дистанцу.
Умео је да своје сународнике казни оштром речју, па је једном приликом рекао: ”Да међу Турцима живим лакше би ми било, него на Цетињу”. Та чињеница показује да цетињски митрополит мора да сече речју и да мора да покаже делом.
Имао је, такође, у политичком смислу осећај за две ствари које су драматично одјекнуле у нашем времену, али читав 20. век је обележен њима. То су с једне стране осећање посебности Црне Горе, а с друге стране постојање те посебности искључиво унутар српског народа. И он је то у појединим својим посланицама врло снажно наглашавао. Овај дуговеки владар Црне Горе, који је био физички изузетне појаве и који је био морални императив њеног постојања, био је у исто време њен мач и њено перо. Његове посланице писане његовим сународницима и племеницима, кратке, језгровите, натопљене с једне стране библијским патосом, а с друге стране народном херојском етиком, допирале су до срца и до мозга, а остале да постоје као споменик књижевне уметности у српској култури 18. и 19. века. Он је био дакле и мач и перо једног народа који је гајио непрекинуту свест о својој вези са косовском традицијом и који ту традицију никад није заборављао.
Показала је то тмурна 1804. година кад је турски зулум ишао преко граница које су биле велике и када Петар Први пише писмо настојатељу Дечанског манастира, свом рођаку и каже: ”Најважније вам је у овим смутним и несигурним приликама да очувате мошти и кивот Светога краља.” Реч је о Светом краљу Стефану Дечанском. ”А ако то не можете, а ви преко Васојевића и преко Куча и преко Пипера донесите на Цетиње.” Дакле, та нит, та веза је остајала у његовој свести непрекинутом, као што је кренуо 1809. да се сусретне са оним кога је и највише ценио, са Карађорђем, и као што су њих двојица кренули 1809. један другом у сусрет осећајући било српског народа у тим временима. Због пораза код Чегра, Карађорђе је код Сјенице морао да крене у другом правцу и да заустави турски продор са југа, али та чињеница показује да смо 1809. имали бољу и јачу мисао, него у временима у којима смо били савременици.
Ми смо, дакле, знали куда води тај пут у нашим најзнатнијим људима и зато како год гледали и поштовали оно што је данас око нас, не можемо се отети утиску да је раздвајање Црне Горе и Србије био један противисторијски чин, али он као такав од нас тражи да делујемо у духу онога што су такви људи знали и чинили.
И Митрополит Амфилохије Радовић, рођен у Горњој Морачи, у Барама Радовића, школован на европским универзитетима, грчким и париским, предавач на Академији Сергија Радоњешког у Паризу, познат на београдским књижевним скуповима крајем 70-тих година као висок, стасит, горућим очима, пламтећим, монах који се јавља за реч и у једној савршеној беседи говори оно што публика београдска није пре тога никад чула од православних монаха: о Берђајеву, о Шестову, о Булгакову, о Мережковском, расправља о Достојевском и Ничеу и постаје говорник заједно са владиком Атанасијем Јевтићем и са професором Филолошког факултета Николом Милошевићем на бројним трибинама и у бројним ситуацијама члан интелектуалне београдске сцене 80-тих година.
Владика банатски од 1985. Постаје цетињски митрополит 1990. године, да проведе три деценије и да помогне да се изнова дигне свест о српском и православном постојању у Црној Гори, противно полувековном комунистичком терору који је побио највише православних свештеника у Другом светском рату. Митрополит Амфилохије је то памтио. Памтио је и унутрашње братственичке борбе и племенске сукобе и носио је то у свести. Велика вештина његова у данима које смо ми видели била је у томе да их избегне. Била је то помало и његова опсесивна мисао и било је то оно у чему је на крају успео. Успео је да српском народу поврати веру у себе; да Српској цркви помогне да добије облике свог постојања; успео је да служи заупокојене литургије за сваког невино убијеног или несахрањеног у целој Црној Гори; успео је да буде на Косову сваки пут и у најтежим околностима противзаконитог, насилног и зликовачког НАТО бомбардовања 1990. године.
То је значило да иде једном стазом коју су цетињски митрополити имали пред очима и он је у разним приликама имао једну особину коју бисмо могли савременом речју одредити као громобран. Наиме, нема тог грома који није ударио у њега и кога је он учинио безопасним за све око себе. Био је способан да истрпи најтеже ударце и најгоре увреде које су се у нашем медијском простору множиле попут скакаваца, а да у исто време настави на свом путу док није у величанственим литијама у Црној Гори се појавио тај народ, који је он тридесет година стварао односно будио из једне свести која је изгледала да заувек бива запретана.
Он је дакле успео да врати у бивство, да врати у постојање једну колективну свест, а да не подлегне никаквим заблудама и јересима етнофилетизма, да не напусти никад и нигде универзализам хришћанске поруке, да очува њен православни карактер и њен општи универзални смисао.
Било је на трону црногорских митрополита и других великих људи. Најгенијалнији песник српске књижевности, њен класични песник, заувек препознат у народном духу и у интелектуалном смислу – Петар Други Петровић Његош, кога сви знамо под једном речју Његош, обележава једног од њих, али то је други регистар културе и то показује да изузетни људи се разликају, али остају спојени у томе да моћ не може да покрије њихову личност јер је моћ оно што пролази, личност оно што остаје. Хвала!
Припрема: О. Б.
