У манастиру Савина у Херцег Новом сваког петка служи се акатист пред чудотворном Иконом Мајке Божије Савинске која се чува у овој светињи. Интегрално преносимо бесједу коју је у петак 6. јуна 2025. године, у навечерје Духовских задушница, на скатисту изговорио игуман манастира Савина јеромонах Макарије.
У име Оца и Сина и Светога Духа.
Браћо и сестре, за наше спасење и, прије свега, наше сједињење са Богом, често ћете чути много пута понављане ријечи, да је истинско смирење врлина која нас приближава Богу и сједињује са Њим. То је оно смирење које је, прије свега, сакривено у лику и личности Господа Исуса Христа Богочовјека, Сина Божијег Који је, спустивши се на земљу, постао човјек као и ми. Господ је тиме показао највеће, надумно, смирење чију дубину ми не можемо ни да схватимо. И то је пут и стаза ка Богу. Онај ко иде мимо тог пута није на истинском путу па макар се налазио на било ком мјесту на земљи и у било којој служби, ако не иде путем смирења, он сигурно не иде ка Богу нити се са Њим сједињује јер је Сами Бог оваплоћено смирење.
Свако од нас треба да схвати тај пут. Ако не будемо разумјели пут смирења нећемо ни стићи до Бога и мучићемо се у овом животу. Сваком човјеку је потребан и тјелесни труд, а да он не би био узалудан потребно је да познамо и препознамо шта је то истинско смирење о којем када говоримо, говоримо управо кроз личност Господа Исуса Христа и како се сјединити са Њим. Оно што нам је Господ рекао у том правцу су Његове ријечи да су: Блажени сиромашни Духом јер је њихово Царство небеско.
Господ нам је оставио тај пут објашњавајући које је прво блаженство које треба да задобијемо како бисмо се покренули и окренули своје унутарње биће ка Богу, јер други начин није могућ.
Блажени су сиромашни Духом. Блаженства треба да схватимо као нешто што је у нашој власти, колико год нам то изгледало чудно. Нама се чини да су у нашој власти неке материјалне ствари, богатство, варљива срећа или здравље. Чини нам се да је то нешто што посједујемо. Међутим, то је врло варљиво и може за ноћ да се промијени. Данас си здрав, сјутра добијеш мождани удар и умреш за пет дана, а ниси ништа постигао на духовном путу јер си се уздао у погрешне вриједности.
А Господ каже да су блаженства у нашој власти. Како то да схватимо?
Ми, прије свега, имамо власт над тим да ли ћемо да гријешимо. У нашој је власти да се противимо гријеху, трудећи се да испуњавамо Јеванђеље, да живимо јеванђелски, да опраштамо људима, да волимо друге људе, да се трудимо да чинимо милост другим људима… Све су то знакови истинског живљења по Јеванђељу и, прије свега, путокази за смирење и стицање блаженства. Тако се стиче блаженство. Срећа је варљива док је блаженство у нашој власти.
Дакле, ако хоћу да чиним милостињу – бићу милостив. Опраштаћу и људима ако ја то хоћу. У мојој је власти и да ли ћу то да чиним по заповијести Господњој што ће ми доносити истинско смирење, односно сједињење са Богом.
Да ли смо заиста на путу смирења препознаћемо по првом изданку смирења а то је опраштање и љубав према другима. Једна од духовних степеница ка смирењу, како каже велики Светитељ Јован Лествичник, је мржња према свим облицима славољубља.
Први степен, ка стицању смирења у нашем духовном животу, је мржња према свим облицима славољубља. Славољубље је, у другој димензији, на седмом степену поробљености човјека гријехом, тик до гордости. Свети Јован Лестичник каже да, да би препознали да ли се ослобађамо славољубља, треба да упоредимо то двоје. Смирење је мржња према свим облицима славољубља, док је први степен ослобађања од њега ћутање и радосно прихватање и примање увреда.
Између те двије стране свом животу наћи ћемо себе: да ли живимо духовним животом или смо још увијек далеко од Бога и живимо тјелесним животом мислећи да служимо Богу чији је плод дар Духа Светога који је управо овај први степен слободе од славољубља, када ћутећи и радосно примамо увреде. Погледајмо свој живот и видимо да ли смо на том путу који нам несумњиво показује да смо на траси ка Богу и да нам Он даје благодат за испуњавање заповијести Његових док је све остало промашај. Потражимо се у томе и видјећемо гдје се заиста налазимо у односу са Богом.
То је само први ниво, али ако ту загребемо већ смо закорачили у Царство небеско што је наш циљ. Наше причешћивање, наш долазак у цркву, исповијест и све оно што приносимо Богу имају за циљ да задобијемо благодат Духа Светога која се пројављује на нивоу славољубља, ћутања и радосног примања увреда као и опраштања свима, што садрже и заповијести Јеванђеља.
Ћутање и радосно примање увреда значи да ми, од срца, опраштамо сваком свом брату и да нас не погађа то што нам, по нашем мишљењу, неко чини зло. А треба да знамо да свако чини оно што Бог допусти и ништа више или мање од тога.
Први степен смирења је, каже, мржња према свим облицима славољубља. Наглашено је мржња. Нас ђаво вара тјерајући нас да мрзимо свога ближњег и да упиремо прстом у њега, па некад мрзимо чак и оно што се догађа, што је промашај, с обзиром да је почетак смирења мржња према свим облицима славољубља.
Други ниво о коме ми често говоримо су ријечи да је претеча смирења када човјек не грди туђе гријехе.
Колико смо само пута понављали да не треба осуђивати другог, нити говорити о њему, не треба коментарисати и упирати прстом шта ради овај или онај. Гледај себе! Правилно је да гледаш шта сам радиш и какав си а не шта ради други и какав је он. Шта год да други радио ми немамо право то да коментаришемо јер смо онда у адском стању, а то је пакао. Онај који тако ради је у паклу. Треба то да зна, како се сјутра, кад пређе у вјечни живот, не би изненадио и запитао: Откуд ја овдје? Биће управо тамо гдје је и упирао прстом. Ту ће бити.
Други ниво духовног живота је претеча, како каже Свети Јован Лествичник, да имамо срце које не грди туђе гријехе ни оправдане нити неоправдане јер не постоји опрадан начин да грдимо туђе гријехе. Увијек можемо да оправдавамо човјека јер љубав све прашта, како каже Свети апостол Павле. Љубав све трпи, свему вјерује, свему се нада.
Љубав грли и може да загрли и грешника. И Бог управо то ради са нама. Нас као грешнике Бог воли и прашта нам кад се истински кајемо.
Смирење је показатељ нашег истинског пута ка Богу, на коме је мржња према славољубљу први степен док је други степен, претеча смирења, који показује да је човјек заиста закорачио на истински пут смирења срце које не грди туђе гријехе.
Нагласак је на срцу јер ми можемо и ћутећи да осуђујемо, али је битно шта ради наше унутарње биће јер смо то ми и то ће сјутра изаћи пред Бога. Битно је оно што ја унутра размишљам док споља могу да се фино приказујем али то споља и оно унутра не морају да буду исти.
Човјек који унутра, у свом бићу, не осуђује туђе гријехе је на прагу стицања истинског смирења и сједињења са Богом и на путу ка Богу.
Преварићемо се ако мислимо да ван тога постоји неки други, магијски, пут којим се може доћи до Бога. Нека нам нико не говори да можемо да радимо шта хоћемо. Не можемо! Јер кад би тако било зашто онда прослављали светитеље, Пресвету Богородицу и све оне који су се подвизавали Христа ради, а са којима тежимо да будемо у Царству небеском.
Како да онда будемо заједно? Они су се подвизавали, дали крв за Христа, гинули за Њега а ми да будемо заједно са њима без свега тога. Па зар то не би било неправедно? Неће моћи тако, него ће свако морати да прође овај истиски пут чији је почетак стицање истинског смирења које морамо научити да спроводимо у свом животу.
Тада ћемо и према својим ближњим имати другачији однос. Ако будемо имали истински однос смирења ми ћемо поштовати ближње, бићемо брижни, занимаће нас како ко живи, помоћи ћемо му, опростити, сажалити се јер је плод односа са Богом истинска љубав. Треба да будемо милостиви као милостиви Самарјанин да би могли да се побринемо за човјеку. То је истински пут и истинско православље.
Зато на том путу треба да се трудимо да стичемо ове врлине, прво слушајући и учећи па да то запишемо, прво на обичној хартији, а онда и на хартији свога срца, како се каже у Јеванђељу. Та хартија нашег срца је у ствари благодат Духа Светога која је већ у нама, ако смо крштени, која нам је дата као дар који ми просипамо зато својом непажњом јер нећемо да се бавимо стварима потребним за спасење него се бавимо тривијалним стварима док нам, нажалост, живот пролази и доћи ће тренутак када ћемо морати да дамо одговор пред Богом.
Зато човјек треба да се забрине и да истински размишља је ли на путу Божијем. Велики светитељ Серафим Саровски дао је поуку својој монахињи која је била са њим како је видио Пресвету Богородицу последњи пут пред своју кончину рекавши јој да стално, свакога дана понавља молитву: Господе, како ћу умријети, како ћу на Страшни суд доћи? Какав ћу одговор дати за дјела своја, Царице небеска помози ми.
Дао јој је заповијест да јој то буде свакодневна молитва.
Дакле, човјек мора да се пита и да размишља о томе и тако ће стицати истинско смирење и, спуштајући се, схвтатати своју немоћ и чињеницу да је само свемоћ Божија моћна да нас спаси у овоме свијету.
Молимо се Пресветој Богородици, низашта друго до за познање те истине. А Она нас никада неће оставити док год јој се будемо молили и долазили у ову Свету обитељ, да се клањамо њеној чудотворној икони Савинској. Таквим начином живота постоји нада да се једнога дана сви сретнемо у вјечном животу, у Царству Оца, Сина и Светога духа. Амин.
Слободанка Грдинић
