На Духовске задушнице, 7. јуна 2025. године, у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици одслужена је Света заупокојена литургија којом је предстојао протојереј Никола Пејовић, старјешина Храма. Саслуживали су протојереј Бранко Вујачић и ђакон Ведран Грмуша.
Након заамвоне молитве, одслужен је парастос за покој душа преминулих.
На крају службе, сабранима се обратио протојереј Никола Пејовић који нагласио да је смисао нашег земаљског постојања да будемо препознати од Бога и уписани у књигу вјечног живота, што захтијева да људи живе не само физичком исхраном, већ и кроз духовну исхрану – истинску вјеру која се описује и као љубав према Богу и као љубав према ближњима. По његовом мишљењу ова теза супротставља се савременом размишљању које често живот посматра као бесмислен и привремен.
„За вјечно Божије памћење, за вјечнују памјат – ми живимо овдје на земљи. Смисао нашега живота своди се управо на то, да нас Бог препозна као своје, да нас упише у књигу вјечнога и непролазнога живота и да нас вјечно памти. То вјечно памћење потребује наш истински прави живот. То вјечно памћење Божије изискује да човјек не живи само о хљебу и ономе што улази у уста његова и чиме се хранимо у спољашњем свијету, него да човјек живи истинском и правом вјером. Оном вјером којом Бог побјеђује све, вјером која је у исто вријеме и љубав према Богу и љубав према човјеку. Живот се често сматра бесмисленим и да га треба искористити јер немамо другога живота како често савремени човјек размишља гледајући само своју хоризонталу и немајући духовни вид и духовне очи, бивајући духовно слијепи да сагледају да човјек није створен за смрт и за пролазност, него да је створен за живот вјечни'“
У наставку прота Никола се дотиче пренаталног васпитања, напомињући да медицинска наука препознаје како искуства дјетета у материци утичу на каснији живот. Он повлачи паралелу између овога и преласка у вјечни живот, сугеришући да оно што сада градимо у својим срцима одређује заправо наше мјесто у Царству небеском. Истиче важност духовне исхране од рођења и како Богом дане таленте треба користити за добро. Чак и разне особине људског карактера, било строге или благе, експлозивне или мирне, могу се освећивати када се посвете Божјој слави и служби другима.
„Све више и медицина, нарочито она која се бави васпитањем и развојем човјека, говори о тзв. пренаталном васпитању, што значи да дијете док је још у материној утроби добија много тога што утиче на његов живот када се роди. А опет, нико од нас се не сјећа тог периода када смо били у утроби матере своје. Тако ће исто бити прелазак из овога у вјечни живот. Нијесу то само мјеста на која ћемо ми да се распоредимо, него је то оно што већ овдје и сада човјек у срцу своме успије да сагради. Ако смо живјели у вјери и по вјери, онда ће наш живот да буде такав и у Царству небеском. У томе, у чему нас Господ нађе, у томе ће нам и судити. Зато је важно и прије дакле рођења човјека, како и на који начин живе његови родитељи. Зато је важно и кад се човјек роди у најмањем узрасту шта му се даје као храна, не само као тјелесна храна, него као духовна храна. Чиме се обликује карактер тог новог човјека. А онда је послије важно да оне дарове које Бог утка у свакога човјека да их употребљавамо на добро.“
У другом дијелу бесједе прота Никола је нагласио да сјећање на оне који су живјели прије нас представља управо исповиједање вјере у Васкрсење. Он у наставку појашњава да вјера не представља искључиво примање земаљских благослова, већ је заснована на Христовој жртви, Васкрсењу и нашем учешћу у ношењу сопствених крстова да бисмо ушли у Царство небеско.
Бесједу о. Никола завршава констатацијом да је Бог оваплоћена љубав која је сишла са неба да спасе човјека од смрти и пролазности. Кроз Христову побједу над смрћу и успостављање Цркве са њеним светим тајнама, дата нам је прилика да освештамо своја смртна тијела и учествујемо у вјечном животу већ сада кроз службе, Литургију и Свето причешће.
„Зато је важно да се сјећамо оних који су прије нас живјели. Јер тиме исповиједамо вјеру у Васкрсење као темељ и основу наше вјере и нашега живота. Није само наша вјера да нам Бог да добар посао, да нам Бог да само добре налазе медицинске и да нам Бог да свакога добра и среће у овоме животу, него је наша вјера заснована на вјери у крсто-васкрсну жртву Христову, у Његово распеће и у наше ношење крста и сараспињање са Њим, да бисмо заједно са Њим и ушли у радост Царства небескога. Наш Бог је онај који је својом смрћу, побиједио смрт и отворио врата адова и дао могућност свакоме човјеку да учестује у тој побједи“, поручио је протојереј Никола Пејовић.
Текст, фото: Борис Мусић
