У име Оца и Сина и Светога Духа. Христос васкрсе! Христос васкрсе! Христос васкрсе!
Часна је пред Господом смрт преподобних Његових. Кад год прослављамо, као што данас прослављамо велике угоднике Божије, онда их поздрављамо и сјећамо се на њих овим дивнм ријечима Светог пророка Божијег Давида: „Заиста, часна је пред Господом смрт преподобних, светих, Њиме освештаних Његових. Часна је зато и смрт равноапостолног цара Константина и мајке његове царице Јелене. Цар Константин који је знаком часнога крста на Милвијском мосту у Риму побиједио незнабожног, брзбожног и могобожног цара Максенција и цар Константин који је просвећен силом Духа Светога 313. године донио онај чувени Милански едикт – Милански закон којим је дао слободу вјери хришћанској, јер до њега три стотине година Црква Христова је била распета црква, гоњена црква, прогоњена црква, украшена десетинама, стотинама, хиљадама крвљу мученика Христових од Палестине до Антиохије, од Антиохије до Јеладе, од Јеладе до Рима, од Рима до ових наших крајева. Свуда је мученичка крв покропила и освештала земљу, крв оних који су се жртвовали из љубави према Христу. И тек је од времена цара Константина црква Божија могла у миру да свједочи име Господње. Тај његов Едикт, он је био повод великих духовних промјена и великог узраста цркве Христове на сва три континента – у Азији, у Африци и у Европи. Нарочито у Европи. Благодат те слободе Цркве Христове она се дотакла и ових наших крајева, јер у то вријеме наши крајеви били су под влашћу самога цара Константина родом из Ниша. Цар Константин и његова мајка Јелена давши слободу хришћанима, они су истовремено пренијели престоницу из Старога Рима у Нови Рим – у свети град Цариград, тако да је Цариград послије њега хиљаду година господарио судбинама Европе и Азије и Африке. Вјера хришћанска, она је цвјетала. Један од тих плодова вјере хришћанске, древне, неподијељене цркве јесте и ова светиња у којој се ми налазимо. Ово свето мјесто, ко знаде, Бог знаде, можда су и ноге светих апостола Павла или његовог ученика Тита овдје пролазиле и освештале ове далматинске и приморске просторе. У сваком случају, многа су знамења сачувана из времена цара Константина, значи из трећег, четвртог вијека, сачувана овдје на нашим просторима. Једно од тих знамења јесте и ова древна светиња. Друго мјесто јесте Свети архангели Превлачки манастир гдје је било средиште вјековно Зетске епископије, Зетске митрополије од времена Светога Саве и првога зетскога епископа Илариона, па онда редом и друге светиње, манастир Подластва и тамо смо открили стару крстионицу старохришћанску из петога, шестога вијека, из времена насљедника цара Константина великог цара законодавца Јустинијана, тако и Златица код данашње Подгорице. И тамо се налази крстионица древнохришћанска. Све су то древна знамења из времена једне цркве Истока и Запада. Знамења која свједоче о снази и о моћи Јеванђеља које је препорађало људе и обраћало душе и присаједињавала их Христу и Његовој светој Цркви, једној, светој, саборној и апостолској. И тако вијековима спомен цара Константина остао је свјеж и неугашен на овим просторима и ово мјесто гдје се ми налазимо то свједочи. Нијесмо ми овдје случајно се нашли и налазимо се ових година. Ова светиња посвећена је Пресветој Богородици, али није случајно да је везана и за цара Константина. По предању, он је био онај који је основао ову светињу. Међутим, сигурно је да је од времена краља српског Милутина и Свете Јелене Анжујске ова светиња била обновљена и сугурно је да је Јелена која је примила име по Светој Јелени, мајци цара Константина, да је она оставила овдје знамење и ову малу светињу посвећену светом цару Константину и Јелени и тако је то и до данас остало записано у древним књигама и ево и до данас ми се овдје сабирамо као што се и овдје око имена Мајке Божије сабирају и наша браћа католици чувајући такође памћење на величину и достојанство ове древне и велике светиње. Јелена Анжујска, поријеклом Францускиња, велика и света жена која је обновила многе светиње обновила је и ову светињу. Зато је и њено име запамћено везано за ову светињу. Обновила је велику древну светињу на обалама ријеке Бојане код Скадра – Манастир чувени Светога Сергија и Вакха гдје су били похрањени први владари зетски Војислављевићи везани за Светог Јована Владимира зетскога краља гдје су Немањићи пребивали све до Балшића и до Црнојевића, све до Лазаревића. Тамо је било велико духовно средиште наше цркве и нашег народа. Тако дакле и овдје Света Јелена се спомиње и ми је и данас спомињемо овдје као ктиторку и обновитељку ове древне светиње као што се данас сјећамо и друге преподобне Јелене Дечанске која је била ћерка Светога Стефана Дечанскога чије мошти почивају у Лаври Дечанској посвећеној Спасовдану – Вазнесењу Господњем. Она се подвизавала у Дечанској Бистрици. Тамо је похрањена. Њене свештене мошти у припрати светога храма. Тако да данас ми се сјећамо три Јелене: Јелене мајке цара Константина која је обновила и саградила и Храм Христовог васкрсења у светом граду Јерусалиму. Саградила је и Голготу у њенои вријеме. Откривен је и Часни крст, па прослављамо Крстовдан у Јерусалиму, дакле у 4. вијеку пошто свима је познато да је Јерусалим по Христовом пророштву био разорен за вријеме императора Тита седамдесете године по Христу. Испунило се пророштво да од Њега и од храма његовог неће остати камен на камену и све до царице Јелене и цара Константина чак и име Јерусалим своје није носио. Онда су се обновиле древне светиње, пронашао се Часни крст и мјесто Христовог распећа и васкрсења које до дан – данас тамо стоји као живо свједочанство живога Христовога присуства Христа васкрслога. Дакле, то је та Јелена која је и ту светињу обновила и ево њено доброчинство доспјело довде, па Јелена краља Милутина по њој добила своје име и своје насљедство и трудила се да сљедује њеним стопама као што је то чинила и Јелена Дечанска преподобна. Све те три велике и свете жене, оне су оставиле дубоког трага у историји цркве хришћанске, у историји Истока и Запада и зато ево ми се овдје окупљамо на овај дан, на празник Светог Константина и Јелене, да прославимо име Божије, да се дотакнемо ових светих мјеста, да се њима освештамо – древнохришћанских мјеста, да се овдје помолимо за јединство цркава Божијих, за јединство свих оних који носе име Христово да буду једно као што је једно Син са Оцем и Отац са Сином и да се сјетимо и да споменемо све оне који су ходили путевима древних отаца Цркве, светих апостола и њихових насљедника, а међу њима да поменемо и Јелену краља Милутина, да поменемо Јелену Дечанску и да се овдје Богу помолимо у миру на обали овога дивнога мора и да се од мора и његове ширине научимо ширини душе и да гледајући ова свештена брда, Свету Румију око нас, да уздижемо ум свој к небесима и да увијек и изнова се сјећамо оних који су Бога прославили, у којима се Бог прославио и да понављамо ове ријечи, пророчке ријечи: „Часна је пред Господом смрт преподобних Његових.“ Молитвама светога цара Константина, царице Јелене, молитвама Свете Јелене Анжујске и Јелене Дечанске Господе Исусе Христе Боже наш помилуј нас и спаси. Амин.
Блаженопочивши Митрополит Амфилохије
Бесједа од 3.6. 2005. године
