У Његошевој сали подгоричког Саборног храма Христовог Васкрсења, данас,10. маја, уручена је престижна књижевна награда „Миодраг Ћупић“ пјесникињи и преводиоцу Љубици Рајкић, за њену књигу поезије „Унутрашње царство“, у издању Савеза Срба у Румунији. Ово високо признање, које додељује Фондација за књижевност и културу „Миодраг и Бранка Ћупић“ из Подгорице, Рајкићевој је припало за изузетан допринос очувању и уздизању српске књижевности, језика и културе, како кроз сопствено пјесничко стваралаштво, тако и кроз преводилачки рад.
Уводним говором присутне је поздравила чланица Фондације, Оливера Гошовић, изразивши захвалност што се и ове године, упркос свим изазовима, успомена на Миодрага Ћупића чува достојанственом додјелом награде:
„Ова награда ове године путује у Румунију, али остаје у језику српском. Вјерујемо да ће имати одјека у очувању језика и културе. Госпођо Љубице, надам се да ће и стихови мога ујака пронаћи свој дом и међу Србима преко Дунава.“
Предсједница жирија, књижевница Милица Краљ, у дубоко промишљеном и емотивно интонираном говору, истакла је симболику награде додјељене пјесникињи „унутрашњег и спољашњег егзила“, која је својим радом „приближила духовни и језички свет српске поезије онима који говоре другим језиком, али деле исто срце“. Краљ је посебно истакла значај превода Његошевих дјела, укључујући Лучу микрокозма и Горски вијенац, које је Рајкићева пренијела на румунски језик, оцјенивши то као „најодговорнији и најризичнији подухват књижевног превођења“.
Говорећи о значају самог Миодрага Ћупића, члан жирија мр Александар Ћуковић подсјетио је да је ријеч о писцу кога је „савремена књижевна критика препознала као класика и који је остао упамћен као непоткупљив стваралац, без обзира на забране и притиске времена у којем је стварао“. Ћуковић је подсјетио и на богати опус овог писца — преко 30 наслова, међу којима се посебно издвајају романи „Јади Горчина Петровића“, „Зелена лица Бога“ и „Окамењена нимфа“.
Снажан духовни тон свечаности дао је протојереј Предраг Шћепановић, који је Ћупића описао као „јагње Божије за пријатеље, а тврђаву истине за противнике“, подсјетивши на његову ријетку храброст да у „хладним годинама атеизма призива Бога и Светог Василија Острошког“. Он је нагласио да је Миодраг Ћупић био више од писца — био је стуб части и истине.
На крају, дирљивим и надахнутим обраћањем присутнима се обратила и овогодишња лауреаткиња Љубица Рајкић. У говору у којем су се смјењивале сузе и свјетлост, говорила је о личној повезаности са наградом, о дубоком осјећају духовне одговорности, али и о страдањима и молитвама које су пратиле њен живот и рад.
„Ова награда није случајна. У њу не можеш ући ако те дух њеног имена не призове“, рекла је Рајкићева.
Захваљујући се присутнима и свима који су је подржавали, прочитала је и пјесму коју је написала у част Миодрага Ћупића, у тренутку сазнања да је добитница награде:
Пјесма Љубице Рајкић Миодрагу Ћупићу
С пролећа
некако
испод земље
ниче нам небо.
Тек сажежене књиге
ослобађају пепео
и светлост потом.
Са сузама
ми знамо
како лако —
али шта ћемо с лепотом?
Светлост иде
коме она хоће
и никог не чека.
После Бога
човек
данас
најмање воли човека.
Награда „Миодраг Ћупић“ састоји се од дипломе, плакете са ликом Ћупића — рад вајара Света Радовића, као и новчаног дијела. Носи име једног од најхрабријих и најдосљеднијих књижевних гласова савременог српског стваралаштва, чије се дјело и данас чита са истим пијететом и дивљењем.
Ове године, њоме је овјенчана пјесникиња која је мост између два језика, две културе и једног заједничког унутрашњег царства — поезије.
Извор: Радио Светигора
