Његово високопреоосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски господин Јоаникије и Његово преосвештенство Епископ диоклијски господин Пајсије служили су у Цетињском манастиру помен блаженопочившем Митрополиту црногорско-приморском и Патријарху српском Гаврилу Дожићу, који се упокојио на данашњи дан, 7. маја, 1950. љета Господњег.
На крају помена сабранима се обратио Високопреосвећени Митрополит црногорско-приморски г. Jоаникије, чију бесjеду преносимо у цјелости:
Христос Васкрсе!
Ваше преосвештенство, часни оци свештеници, господо професори и ученици овог богословског училишта, драга браћо и сестре,
Са великим поштовањем, великим пијететом сјећамо се врлина и заслуга светопочившег Патријарха српскога Гаврила Дожића, који је родом из кршне Мораче, из села Врујици. Школован, висока звања достигао је у науци, да би касније као архимандрит изабран за Митрополита рашко-призренског, послије Балканских ратова постављен за Митрополита пећкога. У ослобођеној Метохији, и поред наших древних веза са Метохијом, са Пећком патријаршијом, Високим Дечанима и осталим светињама на Косову и Метохији, Патријарх Гаврило, тадашњи Митрополит пећки је остварио и утврдио те старе везе и унаприједио их, и везао нас из Црне Горе трајно за свету земљу Косова и Метохије и за наш народ који тамо живи. Баш у то вријеме докле је он био Митрополит пећки, доста народа из Црне Горе преселило се у Метохију и тамо остало доскоро.
Његова биографија и као Митрополита пећког и касније Митрополита црногорско-приморског, посебно као Патријарха српског изузетно је богата и не можемо је овдје препричати, нити је тако лако приближити у неколико реченица које желимо да кажемо, само можемо да истакнемо неколико његових великих заслуга. Прије свега треба истаћи да је он био велики црквени дјелатељ гдје год је био. Давао је свега себе на било којој служби да се налазио, био је велики ауторитет и за свештенство и за монаштво и за вјерујући народ. Имао је изузетне организаторске способности. Био је велики обновитељ цркава и манастира. И о другоме би се могло говорити много – о његовој архипастирској дјелатности, а овдје морамо истаћи још двије ствари. Не можемо никако заобићи његову жртву коју је поднио у вријеме Првог свјетског рата. Пуне три године је робовао у аустроугарским казаматима у Мађарској, касније у Улцињу гдје је преживио и тешку болест, али његов дух је био несаломив и његово родољубље је цијело вријеме пламсало и био је узор нашем народу да се не покори иако је привремено окупиран и да духом не клоне. И када је дошло до ослобођења, био је један од кључних личности уједињења нашега народа.
Његова улога на Подгоричкој скупштини је виднo запажена и о томе се може много говорити. Био је ујединитељ, али није дао да се понижава и да се умањују и брљају заслуге велике владичанске и владарске куће Петровића. Познато је да је зауставио млађе људе из тог времена који су дисали духом освете према краљу Николи, али и према осталим тада живим Петровићима, да их је он својим ауторитетом и својом архипастирском поуком зауставио и избавио Божа Петровића од људи који су били кренули да га понижавају – великога војводу, значајну личност из куће Петровића, с којим је био и остао велики пријатељ.
А онда, наравно, његова улога у заштити Ловћена. Тада је краљ Александар, будући човјек свога времена, хтио да подигне маузолеј и о томе разговарао са Мештровићем, израђени су и нацрти. Није се претходно савјетовао са Српском црквом, као краљу могло му је бити. Међутим, када је Свети архијерејски сабор Српске православне цркве, одмах по ослобођењу, заузео став да се капела мора обновити, ту одлуку Сабора је краљу Александру саопштио тадашњи Митрополит Гаврило Дожић и рекао: Ваше величанство, не долази у обзир да се прави тамо никакав маузолеј, то је супротно тестаменту Светога владике Петра Другог Ловћенског Тајновица (овај епитет Ловћенски Тајновидац додао је наш Митрополит Амфилохије), него само може да се обнови Ловћенска капела и да се врате Његошеве кости и да се тамо похране у складу са Његошевим завјештањем.
Краљ Александар је у том моменту дошао к себи, био је разуман и трезвен, није хтио да се спори са својом Црквом, одмах је прихватио одлуку Цркве и рекао: „Само реците колико то треба да кошта јер ја као сестрић Петровића и сродник Његошев, као краљ хоћу да обновим Ловћенску капелу. То ће ми бити част.“
И не би то тако лако ишло да није Гаврило Дожић тадашњи Митрополит црногорско-приморски узео на себе ту обавезу. Можемо прочитати из историјских записа да ни то није ишло лако, требало је израдити пут до Ловћена. Требало је то урадити у складу са Његошевим тестаментом, али и у складу са струком. И сви људи из струке, најбољи које смо тада имали, били су укључени да се обновљење Ловћенске капеле учини како то најбоље приличи и Цркви и Његошу и његовој посљедњој вољи. Да није било Гаврила Дожића питање је да ли би се и обновила Ловћенска капела и да ли би све то тако прије равно сто година било лијепо и свечано завршено. И то ове године, на стогодишњицу од обнове Ловћенске капеле, морамо посебно да истакнемо.
Aли, не завршавају се ту заслуге Гаврила Дожића као Митрополита црногорско-приморског. Он је обновио и манастир Косијерево, прву светињу коју су разориле аустроугарске окупационе власти. Нијесу презале ни од тога што су тамо биле мошти Светога оца нашег Арсенија, али мудри Митрополит Митрофан Бан наредио је да се мошти свеца склоне на вијеме те и оне нијесу завршиле у пламену, као мошти Светога Саве, приликом рушења и спаљивања манастира Косијерева. И ту светињу је обновио. И записано је негдје када је била обнова манастира Косијерева да је то била таква свечаност да је народ говорио: „Боже драги, љепше свечаности нијесмо имали од Косова на овамо“.
Међутим, довољно је рећи да је он био најозбиљнији кандидат и за патријарха српског и поред тога што смо имали и велике архијереје као што је био и Свети Петар Дабробосански, Свети владика Николај и други. На њега је пао избор за патријарха српског. Има један детаљ, говори се да је отац Јустин Поповић, као млад човјек јавно био против, тада је он живио у Патријаршију. Изаберу за Патријарха Гаврила Дожића, а Јустин какав је био карактер, није тражио извињење, али је било врло незгодно – јавно је био против, а сад треба да се јави Патријарху и није ишао једно вријеме. Није се јављао. Људски је то. Шта да радимо, бива и таквих случајева у животу. Међутим, по некој потреби Цркве морао је да оде, не да се извињава и тражи опроштај, него да добије неко послушање од Патријарха у вези црквене просвете. Он се јавио, узео благослов, сјео. Патријарх је само почео да прича о ономе што треба да се уради, уопште му то није помињао. И говорио је послије отац Јустин својим ученицима: „Нијесам ни по чему примијетио да ми је нешто замјерио.“ Дакле, колико је био строг, колико је био динарац и жесток, исто толико је био и човјек широког срца, велике душе, велика личност у чијем срцу је могао да стане цио српски народ. Није случајно што је уочи најтежих искушења изабран управо он.
Много се говори о томе да је 27. марта Патријарх погријешио што је позвао народ да се бори против окупатора и да сруши Тројни пакт. Још није била окупација, али знало се шта ће бити. Срушен је Тројни пакт оног момента кад је Патријарх изашао и рекао: „Ако ћемо да живимо у слободи и да се усправимо, ако је дошло вријеме страдања да се пред Богом понизимо, а пред људима да се усправимо“. Није могао српски народ прихватити такав нечасан договор Тројног пакта иако је то одговарало и Енглезима и западним силама – да се прво сила тада моћне уједињене Њемачке сручи управо на наш српски народ. Ми смо народ Косовског завјета и тада смо то показали. Нијесмо народ капитулације, скупо смо то платили.
Ко је понајвише платио то противљење нацизму? Српска православна црква на чијем челу је Гаврило Дожић, који је одмах послије окупације заточен, ухваћен у манастиру Острогу, провео дуже вријеме у нацистичком логору у Војловици, затвору, заједно са великим Владиком Николајем Велимировићем с којим се често није ни слагао, али су увијек та двојица наших великана нашли начина да се споразумију и да превазиђу своје неспоразуме. Такве величине се ријетко рађају. У току његовог тамновања, више пута му је нуђено да ће бити и ослобођен само ако, као антикомуниста убијеђени, Патријарх потпише проглас против комуниста. Он је наравно био антикомуниста, није он могао као Патријарх српски никада прихватити комунистичку идеологију. Али није хтио то да потпише зато што би то ишло у прилог окупатору и зато што би онда окупатор имао одријешене руке да пролива српску крв без обзира да ли су комунисти или нијесу. И онако су пролијевали, али онда би то све некако ишло и са одобрењем Патријарха и Владике Николаја. Нијесу хтјели ни један ни други по цијену живота. И ето када Српску цркву оптужују за клерофашизам, а њени најугледнији архијереји су пострадали, неки побијени, а други позатварани од тих нациста, можете мислити онда о каквој се демонској причи ради, колико је изопачена та прича, како је вјешта та замјена теза. Али, нећемо о томе, то је посао овога свијета и људи овога свијета да увијек по наговору ђавола, искривљавају истину. Прошао је нацистички логор по други пут од истих непријатеља, цијело вријеме рата, већ оболио, тешко се вратио у своју отаџбину. Затекао своју Цркву скоро до темеља разорену, нашао је само остатке од ње, али иако већ оронуо, оболио и измучен, одмах је почео обнову и тада се приступило избору нових владика и слања на нове дужности. Тадашњи викарни Епископ Арсеније је изабран за Митрополита црногорско-приморскога, и он је на овај дан 1950. године први ушао у собу Патријарха Гаврила и затекао га већ упокојеног. Посумњао је да је задављен, и од тог момента Митрополит црногорско-приморски Арсеније је гласнији у осуди комуниста. Није имао потпуне доказе да је Патријарх задављен, али причао је својим сарадницима да он сумња да је задављен с обзиром на то у каквом га је стању нашао.
Велике и превелике заслуге једног великог црквеног дјелатеља и за цијелу Српску цркву, а посебно за Црну Гору. По мом мишљењу, он има све услове за канонизацију. Толике године је провео у тамници, тако се јуначки држао пред непријатељима, штитио је свој народ и дао и посљедњу кап своје снаге и живота за своју Цркву и за свој народ.
А када се говори о тој сумњи да је Патријарх Гаврило задављен од комуниста, то је само ријеч која је потекла од Митрополита Арсенија. Није могао са сигурношћу потврдити, али је имао велику сумњу – то је говорио. Може бити да се посебно замјерио комунистима послије рата. Говори се да је један од високих чиновника нове власти са овлашћењем министра долазио неколико пута у Патријаршију да нешто убјеђује Патријарха. Имао је он велики углед и због својих заслуга, а посебно због тамновања и због свог јуначког држања у затвору, па им је требала нека услуга која се косила са црквеним правилима. Патријарх ни по коју цијену није хтио то да испуни. На крају му је овај лупио шаком о сто да покаже ко има власт и да се он мора покоравати новим властима. Патријарх је само рекао својим послужитељима: Изведите овога човјека одмах напоље. Није било лако њега савладати, у оваквим случајевима гледамо највише на карактер.
Ако је ко био несаломивог карактера и јунака духа и вјере, то је био Патријарх Гаврило Дожић, нови исповиједник. Наравно, ми не намећемо нашу мисао о његовој светости, али његова жртва је толико видљива да сам Господ указује на његове заслуге, па ћемо све то препустити Богу и Светом архијерејском сабору на разматрање. Углавном, драги оци и дјецо, треба да се сјећамо, по Јеванђељу Божијем, својих великих претходника, да се угледамо на живот њихов, а посебно на вјеру њихову. Вјера се испитује кроз огањ искушења и тек се види ко је вјера, а ко је невјера када дођу тешка искушења. Патријарх Гаврило Дожић је у том погледу један свијетли примјер и зато са највећим пијететом се сјећамо његових заслуга и вршимо му овај свети помен.
