„Само је демонска злоба могла да позавиди невиности муринских жртава у 20. вијеку, како га је назвао светитељ наших дана Препободни отац Јустин, вијек атомске технике и прашумске етике, када је понестало светих људи, Господ је у овом крајолику муринском, на светим водама Лима, гдје је било 70 манастира и 400 цркава уздигао ових шест невиних жртава. На једном сличном споменику 1937. године подигнутом Патријарху српском Варнави, испред седмоврате Жиче стоји: Како за истину пострадасте телом, описат се не да на мермеру белом, запитај путниче ако желиш знати, да би својој дјеци знао казивати, 1937. какви Срби бише и свог оца Саву како прославише. Водећ исту битку и са истим врагом, ходећ Христовим путем и Савиним трагом“.
„Ево нас данас у овим неболетним Муринама, оне су за нас и нове Шумарице, и нови Кајмакчалан, и нова стратишта којих је наш народ, кроз дугу и мученичку историју, имао много. А људи и народи који не прођу голготски пут само су кандидати за људе и народе, зато долазећи данас овдје, у Мурино, долазимо на мјесто свето, мјесто је свето само оно гдје није пала суза срама, а овдје је пала суза туге, јер у једно прољеће смрти 1999. године, у посљедњој години крвавог 20. вијека, дјечји жагор, игру и пјесму прекинули су пројектили НАТО пакта, и они су данас наша савјест пред Европом и читавим свијетом. Јер, ако заборавимо муринске жртве, заборавиће нас Господ Бог, ако их се будемо сјећали, а сјећања блиједе и умиру, али не умире онај који се сјећа“.
„Тешко је овдје наћи ријечи утјехе за породице, али ваше бројно присуство говори да пламен муринских жртава које су на данашњи дан прије 26 година престали да гледају небо са ове лијепе муринске земље и почели да гледају ову лијепу земљу са небеса, падају ми на памет ријечи светопочившег Патријарха Павла у Пребиловцима, у једном селу, гдје је од хиљаду мјештана сељака 820 страдало 1941. па 1992. године, њихове мошти опет миниране, и 1995. године Патријарх Павле је дошао као човјек мира, као гарант јединства српског народа, како тада као што је и данас српски Патријарх гарант јединства српског рода. Питали су га новинари шта он мисли о том злочину, а он је рекао: Браћо и сестре, гледам ове мошти и питам их да ли би сте радије да сте џелати или жртве. Они ми кажу боље да смо жртве, него џелати“.
„Драги мој Мирославе, Манојло, Јулија, Оливера, Милка, Вукићу, ви сте изабрали да будете онај најмиомириснији цвијет у времену, у коме све можемо да купимо, мало то да створимо, ви сте наша савјест пред читавим човјечанством и показатељ да оне ријечи Владике Николаја 1940. године, када је рекао: Победиће православље, али не огњем и мачем, победиће православље и мученици 20. вијека напуниће календар Цркве пред крај овога вијека. Те године смо канонизовали Митрополита Јоаникија и друге мученике, и као да су том свештеном и светом ходу ова невина муринска дјеца, а ништа није достојно једне проливене сузе дјечје, јер ће нас пред Богом оправдати само дјеца и цвијеће. Зато данас, одслуживши Свету архијерејску литургију, чувар памћења Владика Методије са свештенством и са породицама и са људима који су дошли из близа и из далека, показујемо да оне ријечи Патријарха Германа у Јасеновцу можемо и ми да поновимо: Да праштамо морамо, да заборавимо не смијемо“.
Како да опростимо онима, запитао се отац Предраг, који су ово сматрали милосрдним анђелом.
„Сматрали су неком колатералном штетом, јер најбоље што је мој род имао је и дао је овдје на муринском мосту, крај ове прелијепе ријеке. Праштајте сјени муринских мученика што вас помињем, јер ћу вас само по добру помињати и увијек када прођем овим просторима схватићу да је и наш 20. вијек дао јунаке мученике и невине жртве као оне невине жртве у Христово вријеме и ону невину дјецу коју је Ирод побио. Браћо и сестре, сви ви који сте данас овдје дошли, високи званичници показујете да не заборављамо и показујете да жртва муринских мученика није узалудна, а даће Бог једног дана када се роди неко боље и достојније покољење од овог нашег када ће у сваком граду, у Црној Гори, бити подигнут споменик жртвама шест муринских мученика, а морам додати Сашу Стајића, војника који је прва жргва НАТО агресије 24. марта, који је погинуо у Даниловграду“.
„Свети новомученици мурински, молите Бога за нас, опростите нам ако смо вас заборавили. Причам за нас који долазимо са стране, ови овдје Мурињани добро знају. Још се није охладила крв код Велике и других страдања овог мјеста, а још ова крв диже бујину на небо јер су мурински мученици ушли у нимбус небеске правде. Свети новомученици мурински, молите Бога за нас и дајте нам шансу да кроз сјећање на вас сјећамо се свега онога лијепог и честитог што су ваши животи и ваше невине жртве дали овом нашем покољењу“, закључио је протојереј Предраг Шћепановић.
