У недељу по Васкрсу, Томину недељу, 27. априла 2025. године, Његово преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки г. Методије служио је Свету архијерејску литургију у Манастиру Светог апостола и јеванђелисте Луке, у Жупи никшићкој.
Прије Литургије, Преосвећени Епископ Методије замонашио је Марију Тодоровић, Ивану Вилов, Јелисавету Крулановић, давши им монашка имена Исидора, Агапија и Стефанија, док је сестра Амвросија Саргсјан, која је већ била била обучена у монашкој раси, добила монашко име Петра.
Владици је саслуживало више свештеника Митрополије црногорско-приморске и Епархије будимљанско-никшићке, уз молитвено учешће бројних вјерника.
Сабранима се ријечима архипастирске бесједе обратио Епископ Методије, пожеливши да Господ новопостриженим монахињама да благодати трпљења на путу спасења, крстоваскрсном, који су изабрале.
„Славимо данас Светог апостола Тому и спомињемо се његове сумње. Увијек у народу и у свакој заједници постоје људи који касне, не могу се научити да дођу на вријеме, то су неке особине које не морају да буду неблагословене. И као што знамо из Јеванђеља да су се у страху апостоли крили иза закључаних врата, у страху и стрепњи да ли ће их иста судбина снаћи као и њиховог Учитеља, зебећи од страха јудејског, улази Христос, не откључавајући заклопљена врата, нити их на чудесан начин отварајући, ничим их не поврјеђујући, пролази са својим васкрслим тијелом. Тиме показује и најављује каква је награда и у какво ће стање доспјети они који Му сљедују и вјерују Његовим јеванђељским, нелажним устима, божанским ријечима, ријечима које живот значе.
Тијело које је нова твар, материја је али потпуно потчињена духу, то је оно за чим су жудјели, о чему су сањали антички Грци. Највећи идеал да се тијело покори духу, да душа не грца заробљена у овој тјелесној кошуљи, пуној нагона, страсти, патњи, прохтјева, пожуда, жеља. А Он са материјалним тијелом, које није привидно, него истинско, које се покорава Њему и Његовом духу, јавља се кад Он хоће, постаје опипљиво, видљиво, а онда и нестаје, кад Он хоће постаје невидљиво. Прво што је рекао својим ученицима било је: Не бојте се и Мир свој дајем вам. А онда уради оно што је урадио са Адамом кад га је створио од земље и праха земаљског, као круну свих створења свијета видљивог и невидљивог, у коме је сабрао све свјетове и ангелске и стварне, опипљиве материје. На крају му дуне душу живу, даје му оно што није могао ни на који други начин добити, од чега ће се заувијек разликовати од цјелокупне творевине. Дао му је лик свој божански“, казао је Владика.
Кад је пао Адам и цијели род људски се, по ријечима Епископа Методија, ваљао у гријеху смрти, патњи и ропству демонском, умирући и радећи у зноју лица свога хљеб зарађујући, онда је Он ријешио по својој љубави да добровољно узме људску природу на себе, надиђе својом личношћу и ничим не буде ограничен, чак ни својом божанском природом која је бесконачна и неупоредива другост у односу на творевину.
„Никаквих додирних тачака нема и постаје један од нас да би нас спасио, добровољно идући на страдање и на смрт, узевши све гријехе овог свијета на себе и побиједивши смрт својим васкрсењем. Све је то показао својим ученицима и дунуо и дао им оно што ничим другим не би могли стећи и задобити осим Његовим дахом Духа Светог и рекао им је: Примите Духа Светог. Свети Серафим Саровски каже да је то циљ нашег хришћанског живота, да примимо Духа Светог, благодат да стекнемо Божју, Његове енергије, да се њом препородимо и преобразимо, да нас она васкрсне из ових земаљских, пролазних и пропадљивих околности, да нас обесконачи и да нам да оно за шта нас је Господ назначио.
И као што је дошао онима који не касне, у данашњи дан Господ долази и онима који касне. Као што даје онима у први, шести и девети час тако даје и онима у једанаести час. Тома, који је, слушајући од своје браће орадошћене, оснажене и укријепљене васкрсењем Христовим и Његовом појавом да им се јавио, рекао, у жалости што је он то пропустио: Нећу вјеровати док се мени не јави, док не опипам ране од клинова и не ставим руку у ребра Његова. А онда му се, на данашњи дан, Господ јавља заједно кад је на окупу био са својом браћом апостолима и другим ученицима и сљедбеницима. Ту је био Јосиф из Ариматеје, Никодим и мироносице, Марија, Марта, Лазар и неки од 70 апостола. Сви су примили Духа Светог. Кад се јавио Томи је рекао: Приђи, Томо, ти који сумњаш, и показао му своје ране и рекао: Ево, увјери се“, бесједио је Његово преосвештенство, додајући да Тома није приступио да се увјери, да опипа, него је одмах исповједио оно што нико до тада није рекао, ни исповједио.
„Ни апостол стијена, Петар, ни љубљени Јован ученик, ни дивне мироносице, Марија Магдалина у свом одушевљењу, нико није рекао оно што је на данашњи дан рекао Тома. Из сумње Томове родила се вјера Цркве, рекао је: Господ мој и Бог мој. Називали су га Сином Божјим, Месијом и Господом, али никад Богом. Из тог напаћеног срца његовог болног, сумњичавог проломио се крик: Бог мој. Као што су неки дивни, паметни људи рекли, то је био плач хришћанства које се рађа. Да није било сумње Томове, не би било вјере Цркве. Васкрсли Христос који је свима дошао, па и нама данас сабранима на овом дивном мјесту, у овом прекрасном храму који добија нови свој сјај и љепоту и величанственост, поред своје историје и традиције и духовности. У тој ријечи апостола Томе, коју је изговорио први врхуни све ријечи, одступања, чудеса јеванђелска Господња, његове препирке с фарисејима и садукејима врхуне у тој његовој изјави: Бог мој.
То је суштина наше вјере. Васкрсли Бог који је побиједио смрт и који је дошао нама да и ми будемо сапричасници вјечног живота. Ништа друго нису урадиле наше сестре и Петра, и Исидора, и Агапија и Стефанија, као и оне прије њих и оне које ће после њих да приме монашки постриг и да дају завјете Христу васкрслом, него што су кренуле тим путем да иду сљедујући Му, још интензивније живећи хришћанским и духовним животом. Као што је Јеванђеље рекло, које се чита на монашењу: Ко више воли оца, мајку, брата, сестру или неког другог сродника или неку другу земаљску везу претпоставља односу са Христом који треба да остваримо, каже Господ да нисмо Њега онда достојни. Али не, каже то, да бисмо се ми одрекли, не дај Боже, било кога од наших ближњих и од људи, а камоли од наших најближих сродника, него да кад сљедујемо Њему значи да сљедујемо истини, правди и доброти. Сви они који томе не сљедују ми се не можемо са њима сагласити без обзира да су нам крвно најближи. Не смијемо то претпоставити оном путу истине и правде, доброте и љепоте духовне. О томе је Он говорио: Не изгубите тај пут, ни по коју цијену. Говорио је и о духовном сродству. Као што су оне примиле једну другу породицу не само из овог сестринства манастира, него свих православних хришћана, небоземних и оних који су на земљи и оних који суу небеској Цркви, постали су заједничари и припадници те заједнице.
Ми својим крштењем прекидамо свој родослов и ородимо се са самим Христом и постајемо с Њим брат и сестра, који нас спашава. Тад настаје право, истинско духовно сродство које не престаје ни у овоме, ни у ономе животу“, рекао је Епископ будимљанско-никшићки Методије, поручивши на крају:
„Нека вам Бог да Томову сумњу, али и његово исповједање и вјеру, да осјетимо свим совјим срцем и бићем да је Христос Бог и Спаситељ наш који је све учинио да нас изведе на пут спасења, не штедећи ни то да страда и умре за нас на крсту и да буде погребен, а онда васкрснувши да се узнесе на небеса и да сједне са десне стране Бога и Оца у тијелу као богочовјек на сву вјечност, показујући тиме каква је слава и мјесто припада онима који Га љубе“.
По одслуженој Литургији, заједничарење је настављено уз трпезу љубави.
