Проф. др Данило Михајловић, теолог и психотерапеут, доцент на Катедри за Библистику Богословског факултета СПЦ Универзитета у Београду, у организацији Саборног храма Христовог Васкрсења у Подгорици и Фондације „Преподобна Мати Параскева“, одржаo je у крипти Саборног храма предавање на тему „Имам право на грешку“ и „Света тајна покајања“ .
У времену када смо често обузети осјећајем кривице и унутрашњим немиром због сопствених грешака, ово предавање нас води ка дубљем разумијевању Свете тајне покајања. Др Данило Михајловић говори о томе како ране из дјетињства утичу на нашу склоност ка оправдавању и како нас Христос кроз Свету Тајну покајања не осуђује, већ позива на смирење и искрено признање сопствене немоћи. Ово је позив на слободу – не одговорност без последица, већ духовна слобода која настаје када престанемо да се бранимо и дозволимо Богу да нас Својом љубављу преобрази и исцијели.
Након уводног и поздравног слова протојереја мр Предрага Шћепановића, архијерејског намјесника подгоричко-даниловградског, отпочело је предавање проф. др Данила Михајловића које је отворио ријечима благодарности и свештеном братству подгоричког Саборног храма, као и Фондацији „Преподобна Мати Параскева“.
У наставку он је подсјетио на ријечи Светог апостола Павла, који говори о бескрајној слободи избоора, али да сваки избор који је човјек слободан да донесе, заправо није на корист и на добро човјеку:
„Тему предавања сам намјерно овако одабрао и апостол Павле каже: Све ми је дозвољено, али ми није све на корист. Нас често буни, неке ствари које нас Црква позива да не чинимо, имамо утисак да нам брани, да нам Бог нешто брани, да нам Црква нешто брани. Међутим, не ради се о томе, него управо о томе да ја могу све да учиним, ја могу да чиним ствари које су погрешне, али питање је да ли су ми оне на корист. Ја јесам слободан и да чиним добро и зло, али шта је мени као мени на корист? Да ли је довољно само да други не виде мој гријех, моју крађу, моје убиство, моју прељубу? Да ли сам онда у реду са собом или та слобода коју имам да чиним и погрешно, може мени самом да буде на штету?“
Проф. др Данило Михајловић је потом објаснио да осјећај угоржености од другог човјека и потреба за одбраном од тог другог, показује суштински унутрашњи конфликт и немогућност да човјек прихвати сопствено несавршенство:
„Како опет каже Свети апостол Павле: Ако ћу се нечим хвалити, слабостима својим ћу се хвалити, и у истом смислу милошћу Христовом, мене чини бољим. Бити хришћанин требало би да значи да имамо у великој мјери Христа у себи, да други када виде наше поступке, наш однос, помисли: Боже, овај човјек није као ови остали, зашто је другачији, зашто зна да опрости, зашто помогне кад му нико не тражи?! У тој мјери се види вриједност православног хришћанина. Онај први начин гдје оправдавамо своје грешке и позивамо се на право на грешку, ми под тиме мислимо да тиме у ствари бранимо себе и да себи чинимо добро, односно да бранимо себе од других, јер смо неправедно нападнути и угрожени, несхватајући да се у том чину, нашег брањења себе, уопште не ради о тој другој особи од које ми покушавамо себе да одбранимо, него да се ради о нама самима. Док се ја позивам на грешку и да имам право да погрешим, то уопште није упућено ономе коме ја то изговарам, него то показује мој унутрашњи конфликт и моју немогућност да прихватим сопствено несавршенство. Покајање није горко, није опоро. Оно је исцјелитељно. Нас буни нездрави осјећај кривице који настаје када смо много пута били повређивани и када осјетимо ту горчину, опет сам крив, опет не ваљам шта год да радим, заглављеност у једном стању траума које нас временом буни и онда кренемо у цркву и помислимо да је то исповијест, да је то покајање и онда временом нам се све то смучи и удаљимо се.“
Проф. Михајловић је у даљем обраћању нагласио да је сваког човјека у овај свијет створила савршена љубав.
„Створио нас је Бог који ме, својим односом према мени, чини доступним и вриједним љубави, чак толико да долази овдје у овај наш свијет, да узима ово наше тијело и да за сваког од нас појединачно даје свој живот. Његова крсна смрт је највећи показатељ колико смо вриједни љубави, не због тога ко смо, него због тога ко смо Богу. Једна дивна мисао Блаженог Августина каже: Бог воли сваког човјека као да је једини на свијет. И то је једина истинска љубав. Кад питате родитеља који има двоје, троје дјеце, па када га пита дјете: Кога више волиш? Ко има више дјеце зна како да одговори на то: па сваког волим на посебан начин. Моја љубав према сваком од вас је јединствена и непоновљива и не може се мјерити.
Не заборавимо, нездрави осјећај кривице је увек горак, опор, перфидан и смрди на задах пакла и страха, страха који поробљава. Кад год се осјећамо тако и кад год смо у том стању, то није Света тајна покајања. То је последица повреда, траума и замка нечастивог. Покајање је слатко, ослобађа човјека, ослобађа га тако да попут Марије Магдалине потрчи у загрљај Христу – Васкрсли Христос стоји и позива у загрљај. Дакле, покајање човјека ослобађа да потрчи у загрљај Христу, баш попут Марије Магдалине кад је видјела Васкрслог Господа. И покајање сваки пут у човјеку буди и даје наду“, поручио је током предавања проф. др Данило Михајловић.
Предавање проф. др Данила Михајловића – видео
Текст, фото & видео: Борис Мусић
