Свечана бесједа професора философије Миљана Мијушковића изговорена на традиционалном црквено-народном сабору одржаном на Томину недјељу, 27. априла, на древној Дукљи код Подгорице
„Блажени који не видјеше а вјерују“
Ваше преосвештенство, часни оци, драга браћо и сестре у Христу, домаћине оче Владимире Милуновићу и ви, млади Пипери Светог Стефана – хвала вам на указаној части. Велика је радост стајати данас међу вама на овом древном мјесту, на сабору у Недјељу Томину – у недјељу вјере!
Нашу бесједу насловисмо ријечима самога Господа: „Блажени који не видјеше а вјерују.“
У тишини оне ноћи, када су се сабрали апостоли и бијаху закључали врата из страха, дошао је Он – Васкрсли Господ. Није ушао к њима као онај који осуђује, већ као Доносилац мира: „Мир вам.“ Али Тома не бјеше ту. И када су му апостоли рекли: „Видјесмо Господа“, он не повјерова. Тражио је да види, да додирне и да осјети.
Многи су Тому прозвали „невјерним“, али не журимо са судом. Јер зар се и ми, браћо и сестре, не препознајемо у њему? Савремени човјек, окружен доказима, електронским сликама и екранима, понекад не зна како да вјерује ако не види, не додирне или не измјери. Томина сумња није била одбацивање – напротив, она је била пут ка дубљој вјери. Његова ријеч: „Ако не видим – нећу вјеровати“ није ријеч гордости, већ крик и вапај душе која тражи и жели да вјерује.
Жива вјера се не рађа у алгоритмима науке, него у срцу које се рве, баш као што се и Јаков рвао с Богом – све до зоре, и све док га Господ није благословио. И као што се Јаков не одрече, него истраја, тако је и Тома остао, тражио, питао – и добио одговор. Не укор, него позив: „Пружи руку своју… и не буди невјеран, него вјеран.“
Свједочимо дакле, апостол Тома је, кроз своју сумњу, дошао до темеља — до истинске вјере! А на том темељу, као што су и ови темељи Дукље на којима данас стојимо, нарасла је Црква Христова. Да не би Томине сумње, хришћанство не би обухватило и оправдало човјека у својој цјеловитости — и његову разумску страну, и његову душевност али и његову слабост и рањивост.
Када погледамо ову нашу Дукљу, видимо живи примјер тог јединства вјере, сумње, надања, слободне воље и љубави. Дукља је била класични грчки полис, али полис који је преображен Христом.Ту више нема философске агоре као трга за расправу. Старогрчка расправа, тражење, преиспитивање — сада се догађају унутар Цркве, на Литургији. Овдје на Дукљи на темељима ранохришћанске базилике гдје смо јутрос служили Свету литургију, црква постаде нови центар сабрања и извор истине. Као што је антички полис грађен на дијалогу, тако је и Црква хришћанска сачувала слободу преиспитивања, али је то преиспитивање сада усмјерено ка спасењу, ка уједињењу са Христом.
Ови темељи Дукље, на којима данас стојимо, нису подигнути рукама самога друштва. Подигнути су рукама оних који су вјеровали, страдали и надали се! Ти темељи су подигли и носили друштво! На њима браћо и сестре, и ми данас градимо — не зидове, већ своје срце, своју вјеру, и свој живот.
И на крају да закључимо: није се дакле Господ јавио Томи само ради Томе, него ради свих нас који тражимо истину и живот. Својим јављањем Томи, преблаги Господ је помогао и свима нама да лакше вјерујемо у Њега, Васкрслога и живога, и да кроз ту вјеру имамо удјела у вјечној истини и у вјечном животу. Но Христос не тражи савршенство – већ искреност. Он тражи срце које пита, које трага, које и кад сумња – ипак не престаје да куца на врата вјере.
Зато ако сумњаш не бјежи. Ако не видиш тражи. Ако не осјећаш, клекни и ћути. Јер Господ долази. И тада ће сумња постати основ твоје вјере, не као слабост, већ као пут. Пут ка Ономе, који нам, и данас, шапуће: „Мир вам“!
А када Господ уђе кроз затворене зидове нашег срца, и кроз ове темеље Дукље, као што је дошао Томи, и нама ће рећи: „Пружи прст свој амо и види руке моје; и пружи руку своју и метни у ребра моја, и не буди невјеран, него вјеран.“
И тада ће и из наших срца, као некада из Томиног, потећи ријечи: „Господ мој и Бог мој!“
Јер, блажени су (и) они који не видјеше — а вјерују!
Амин.
Миљан Мијушковић,
О Томиној недјељи, Дукља 2025.
