Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Методије служио је, на Велику суботу, 19. априла 2025. године, Свету Архијерејску Литургију у манастиру Ђурђеви Ступови уз саслужење свештенослужитеља Епархије.
Обраћајући се ријечима архипастирске бесједе, Владика је навео да се налазимо пред крајем Великог Васкршњег поста, ишчекујући и ослушкујући Христово васкрсење.
„Најприје, ишчекујући и ослушкујући да Он васкрсне у нашим душама, у нашим срцима. Све ово што смо се до сад припремали за овај велики, свијетли дан који нам предстоји, радили смо, на првом мјесту, не због неког другога или због Цркве или да Богу од нас тај принос треба и Он да од тога зависи, него превасходно због нас самих, због васкрсења Христовог које треба да се деси у нама, да се ми, осјетивши ту свјетлост овога празника припремањем за њега и искањем њега сваким својим дахом, мијењајући призивање и спомињање имена Његовог, Господњег спасоносног, ми се с Њим сједињујемо а на овој светој Литургији се истински, реално с Њим сједињујемо, причешћујући се Светим Тајнама Тијелом и Крвљу Његовом“.
„У сваком сегменту нашег живота зашао је Христос. Он, оваплотивши се и поставши дио нас, један истовјетан у свему са нама у свему, осим у гријеху, Он је ушао у све поре нашег бивствовања, постојања и живота. Чак, ушао је и у смрт, а онда кроз смрт ушао је у ад. Ми који смо се данас овдје окупили, још, нисмо тај мирис и искуство смрти искусили, а искусићемо га јер су га искусили сви који су од Адама до данас од жене рођени. Он је то искусио и ушао у ад, проповједајући и тамо спасење. Ад није могао да издржи Онога Кога је Дјева родила, Бога, истовремено и човјека. Он као Бог није могао ући у ад, али је ушао као човјек. Зато се оваплотио, да би ушао у сваки простор гдје ми обитавамо и пребивамо“, казао је Преосвећени Епископ Методије, додавши да никад божанско не би могло да се сједини са људским, човјечанским без лика и личности Христове.
По ријечима Његовог Преосвештенства, остало би то божанско бесконачно друго, далеко и недодирљиво за нас.
„У лику Христовом, када је Он, надишавши своју божанску природу и не бијаше њом ограничен, него је иступио и ушао наш простор и постао дио творевине, дио онога што је настало све кроз Њега у оном дану постања, када је све постајало. Ништа постало није, а да кроз Христа није настало и постало у овом свијету и видљивом и невидљивом. У Његовој личности, остајући Бог, узевши природу људску на себе и сјединишви у својој личности са божанском несливено и нераздјељиво, постао је занавјек богочовјек. Не само привремено, због те своје мисије уласка у овај свијет, него и својим вазнесењем, када је васкрсао па се после вазнио на небо, вазнио се у људском тијелу и са човјечанском природом и сјео са десне стране Бога и Оца, показавши тиме какво је наше назначење и шта је Бог припремио људском роду“.
„Изнад херувима и серафима, началстава власти, изнад архангела, ангела и свих небеских сила, поставио је човјека као круну стварања не само видљивог, него свеукупног и видљивог и невидљивог стварања човјек је круна, онај који је сабесједник са Богом и први који је из ада изашао, скршивши адска врата и свима онима који су Му слиједили, Његовој јеванђелској ријечи, извео их је из простора таме. Ад и пакао нису географски простор или нека дестинација на коју се стиже, то је стање у које људска душа запада без Бога. То је мјесто и простор гдје нема Бога. Поставши човјек, Христос је чак ушао и у тај простор међу људе, спасивши и оне који су у аду. То је превелика љубав Божја, све нам је дао, увео нас у матицу живота, из небића у биће нас је привео, у овом свијету све нам је дао само да кроз њега прођемо, да се припремимо за оно што нам предстоји, што нам је Он предназначио и оно што је достојно нашег лика, боголикости наше по којој нас је Бог створио, а то је живот у вјечној заједници с Њим“, бесједио је Његово Преосвештенство.
Зато се, поручио је Владика Методије, припремамо и зато смо се овдје сабрали и нема другог спасења за људски род осим кроз Христа.
„Он је мост који повезује божанско и творевину. Друкчије се не може људска природа спојити са божанском, а тиме се и спашава. Када се не би спојила са божанским, онда би остала пропадљива, у тами и распадљива, а само кроз Његов лик и Његову личност све се људско већ спасило. Само је потребно једно од нас, да кажемо да и да пристанемо на оно што нам је Господ приуготовио. Ништа Бог није штедио, дао је Сина свога јединородног због нашег спасења. Аврам је био спреман да Исака жртвује на ријеч Господњу, да га принесе на жртву, али некако му је успјело да се то не учини, јер је било жао Господу. Хтио је само да види је ли спреман да слуша вољу Његову, тиме што је спреман да принесе сина свога кога је сто година чекао и којег је добио из Сарине неплодне утробе, спреман је био и њега кад је добио да принесе на ријеч Божју Господњу, Бога Оца да принесе на жртву“.
„А онда је Син Божји био принесен од свог Оца небеског за наше спасење и добровољно је ушао у домострој нашег спасења и, поставши један од нас, узео на себе људску природу и страдао, попљуван, поруган, као сиромах рођен, проповједајући, призивајући људе на пут спасења. све је претрпио нас ради и издају својих ученика, који су Га следовали, један од великих апостола, Јуда, он Га је први издао, предао Га Јеврејима, а онда су Га Јевреји предали паганима, а онда су Га пагани предали на смрт. Ушавши у ад, јер је Он тјелесно био у гробу, али је душом својом био у аду а истовремено је био и са Оцем и Духом Светим на престолу као Бог. Прошавши кроз адски простор, све оне просторе кроз које човјек може да прође, освештао је својим присуством божанским и спасио. То је данашњи празник. Нека свако људско тијело умукне пред овом великом тајном гдје је Бог пристао као богочовјек да се жртвује и да страда и да умре за род људски“, поручио је Епископ будимљанско-никшићки Г. Методије, закључивши:
„Нема веће љубави од те коју је Син Божји показао према људском роду, а Отац Га је послао на то страдање, а Дух Свети је савршавао тај домострој спасења и на крају је дошао, после Вазнесења Христовог, да буде до дана данашњег и до краја свијета и вијека заједно с нама као Утјешитељ, као Онај који ће нас потпомагати на путу спасења. Дакле, нема ништа што је могло, а што Бог није учинио за наше спасење. Ако тога будемо једним малим дијелом свога бића свјесни, учинићемо довољно да никад не скренемо са пута Христовог и са пута нашег спасења“.
