Цветна недеља
(Јн 12:1–18)
Двије сцене описује данашњи еванђелски одломак, драга браћо. Једна се одвија у Витанији, а друга у Јерусалиму. Обије се дешавају неколико дана прије Васкрса. И управо из тог разлога, оне су веома значајне, јер нам откривају истине и значења која треба да сачувамо у мислима и срцима током Страсне седмице, у коју улазимо од данас.
Прва сцена обухвата Исусову посјету дому Лазара, убрзо након његовог васкрсења, гдје му сестре Лазарове приређују гозбу захвалности. И ту се налази и сједи са њима и сам Лазар. То је вечера након васкрсења, вечера која заиста представља преобразац велике трпезе Царства Божијег, која ће услиједити после васкрсења свих, заједничког васкрсења, које у свакој Светој Литургији прати Васкрсење првог, нашег великог брата, првог међу људима, Исуса Христа.
Током те вечере догађа се један дирљиви тренутак. Лазарева сестра, Марија, прилази Исусу и маже Његове ноге скупоцјеним миром, а затим их отире својом косом. И на тај начин показује своју захвалност за оно што је Господ учинио за њеног брата, и за њих његовимваскрсењем. Захвалност се не показује на други начин него љубављу. А љубав се не изражава на други начин него захвалношћу, благодарењем за саму љубав. Господ је подигао Лазара не просто као човјека. Он га је васкрсао, каже Јеванђеље, као „онаг кога је волио“. Када се нашао пред Лазаревом смрћу, Исус је заплакао, каже Јеванђеље. Толико је то било снажно, да су људи рекли: „Види како га је волио!“ (Јн 11:36). Васкрсао је, дакле, Лазара јер га је волио! Није га васкрсао само да покаже чудо, нити да покаже своју моћ. Васкрснуће и нас, све нас, јер нас воли. Љубав намеће васкрсење, намеће вјечни живот. Она не прихвата смрт.
И управо тада настаје Јудина саблазан због Маријиног поступка. Саблазан која је дубоко укоријењена у логику, у рационално размишљање, и, казао бих, у морал. Он гледа то скупоцјено миро које се излива на ноге Господње и с правом поставља питање: „Зашто се то миро просипа, када смо могли да га продамо за триста динара — огромну суму и да их дамо сиромасима?“ Шта може бити логичније од тога? Шта моралније?
Али одговор Господа долази да нас заиста потресе!
„Оставите је“, каже, „да изрази своју љубав и своју захвалност. Јер то што чини, представља припрему за мој погреб.“ Оставите љубав да надвлада логику. Оставите срце које види боље него ум, да изрази своја осјећања.Оставите, јер ништа није важније од ова два: љубави и смрти. Ова саблазан Јуде, драга браћо, понавља се током вјекова.
Није све подложно нити суду логике, нити морала. Све се мјери љубављу! Мјери се тим изразом срца који не рачуна шта је корисно, шта је практично, шта је логично.
Ово је, дакле, одговор Господа. Јер он је дошао управо да побиједи смрт љубављу.
Није дошао, као што често мислимо, да буде велики учитељ. Многи велики учитељи су постојали и прије и после Њега, и постојаће можда кроз вјекове.
Али нико није дао себе као жртву из љубави према свима.Нико се није борио са смрћу да би је побиједио љубављу.И зато је ова сцена у дому Лазара толико значајна.
Заиста је дирљива!
Ова саблазан Јуде, драга браћо, понавља се током векова.Наравно, када чујете ове моје ријечи, можда ћете се запитати: «Да ли понекад људи постављају исто питање које је поставио Јуда? Да ли се и ми сами понекад саблажњавамо због израза љубави који дјелују претјерано? Да ли се и ми саблажњавамо јер неки људи украшавају храмове скупоцјеним стварима, зато што су они испуњени даровима љубави, изразима захвалности људи, вјерника, према Богу? Зашто храм по мишљењу неких има ту неприхватљиву, по њима, раскош? Зашто свештеници имају скупоцјене одежде? Зашто постоје скупоцјени предмети у храмовима? Зашто има толико злата и украса?
Замислите само колико би новца могло да се добије када би се све то продало, па да се да сиромашнима!.»
Да, то је логика Јуде! Јер то није изузетан случај — то се често дешава.
И еванђелиста ту прави једну важну напомену. Каже да Јуда није то рекао зато што му је било стало до сиромашних, већ зато што је држао заједничку касу ученика, и одатле је понекад узимао за себе. И то се, браћо моја, најчешће догађа:
Када неко говори у име логике и морала, у име бриге за сиромашне, а заправо користи туђе новце. Када, обично, бринемо за сиромашне и дижемо глас и саблажњавамо се, то често чинимо зато што желимо да се богатство равномерно подијели — а не да ми сами себе дамо, не да се ми нечега лишимо.
Овакво схватање социјалне правде нам је познат. И у својој основи има елементе које износи еванђелиста о Јуди. Када ми добијемо власт да дијелимо заједничко богатство сиромашнима, увијек нешто задржимо и за себе. И ми будемо они који ништа не жртвују.
Љубав, међутим, жртвује све.
Та љубав, која дјелује „нерационално“ када троши триста динара само да би се изразила, та љубав је она која ће у неком тренутку дати цијело своје биће за сиромашне, за друге.
Јер срце је то — срце, а не ум, не логика, не правичност, не правда — које заиста воли и дијели добра сиромашнима.
И друга сцена, драги моји, у Јерусалиму, вриједна је пажње.
Исус улази у Јерусалим свечано, и народ га дочекује с повицима радости и славословља. То је страна одушевљеног дочека.
Али постоји и друга страна коју еванђелист посебно наглашава и на коју желим да скренем пажњу.
Дошли су, каже, „не само због Исуса, него и да виде Лазара, кога је васкрсао из мртвих.“
Нису дошли само да би са љубављу и вјером дочекали Христа. Дошли су јер се претходно десило велико чудо и жељели су да се увјере у његову истинитост. Имали су ту радозналост и тражили су истовремено доказ тог чуда.
И многи од њих, само на основу тог доказа, на основу чуда, показали су посебно одушевљење при дочеку Господа. А шта би било, браћо моја, да Христос није учинио то чудо, шта би било да нису видјели Лазара васкрслог?
Ма, једноставно, оно што се десило у Страсној седмици. Видећемо за неколико дана како ће „осана“ бити замијењена са „распни га“ — од стране истих људи.
Зашто? Зато што ће Онај који је силан, који чини чуда, сада бити понижен и појавиће се толико слаб да више неће бити достојан њихове части. И нећемо више моћи да се ослонимо на Њега.
Зашто? Зато што, за многе од нас, Бог вриједи само ако нам доноси неку корист — ако је Он нека моћ која ће нам дати политичку независност, као што су очекивали Јудеји тога времена. Ако ће да задовољи наше молбе, наше свакодневне потребе, наше националне, историјске и друштвене захтјеве. А када се то не оствари, када се Он покаже слаб, онда и ми окрећемо лице од Њега, и не само да Га више не славимо, него Га осуђујемо на Крст.
Зато, браћо моја, ових дана пратићемо са побожношћу у нашим храмовима ове свете службе, непоновљиве и јединствене. Сјетићемо се и видјећемо потресне догађаје. А најпотресније ће бити — да видимо Бога немоћног пред злобом свијета, Бога који се предаје на Крст, једног Бога који изгледа као да нам није нимало од користи! С обзиром да ништа не може да уради, ништа не може да нам понуди.
И ту ће се, управо ту, наша вјера испитати.
Желимо једног Бога који ће нам бити од користи? Вјерујемо ли зато што нам је Бог користан?То ће бити велико питање Страсне седмице. Једно питање које се упућује свима нама: Зашто вјерујемо?
Верујемо ли јер нешто очекујемо од Бога и, ако нам то неда, онда му окрећемо лице?
Верујемо ли јер је, како често кажемо, „виша сила“?
Зато што чини чуда? Или зато што нас воли и што га ми волимо? Суочићемо се са овим питањима током Страсне седмице, али и током цијелог живота, сваког дана, при свакој прилици. Та питања стално стоје пред нама.
Бога у кога вјерујемо, не вјерујемо у Њега зато што је моћан и користан, не зато што може да нам задовољи молбе, него зато што нам је у лицу Сина свога и у својој жртви показао да нас воли. И позива и наше срце, попут срца Марије, да изрази љубав према Богу. Без да прође кроз логику и кроз оне разлоге које сам малоприје навео.Само тако, драги моји, можемо да раузумијемо зашто се Бог распео. Разапео се зато што је љубав морала да побиједи смрт. И управо зато Васкрсење, које слиједи после Распећа,
биће доказ да се само тим путем побјеђује смрт. И Бог не жели да нам пружи, браћо моја, у лицу Христа, ништа мање од побједе над смрћу. Све наше молбе, све наше тежње, настојања, све је то пролазно! Значај и смисао има побједа над смрћу! И зато у тропару (пјесми) данашњег дана пјевамо(појемо):„Теби побједнику смрти узвикујем: Осана на висинама! Благословен који долази у Име Господње.“ Амин!
Митрополит Пергама др. Јован Зизјулас, 28.4.2002.
Превео са јелинског: протопрезвитер Никола Ј. Гачевић
