На питање шта је шта је мир и како се стиче игуман Манастира Савина је рекао да сви почињу од тога да дефинишу мир као спољашњи спокој и да док год човјек размишља тјелесно мир препознаје као неки одмор у природи који, истина, умирује човјека, али кад би човјек дуго био у таквом миру тај би га мир разорио. „Ако човек није спреман да миру приђе са једне духовне стране онда је то тежак промашај. „Човек никад истински мир неће наћи у хоризонтали, јер је истински мир сами Христос. Док се не сретнемо са Христом мира нема на овој земљи, као што и спољашњи мир у диомензији овога света, неће постојати осим у људском срцу, јер је љуско срце место где се усељава Бог.“ Јеромонах Макарије открио је да га је немир у свијету навео да тражи мир и да је „тражећи нешто , нашао некога.“ Истакао је да је за дјецу веома важна међусобна љубав родитеља који, чак и да нису толико у вјери, али ако се искрено воле тако ће дјеца испуњавати и Божије заповијести као што је она о поштовању родитеља и кроз то ће у једном тренутку продријети благодат Божија и сами Бог ће да се јави.
У одговору на питање како да човјек оцијени је ли за брак или манастир и да у том погледу не промаши игуман Макарије је рекао да почетну Божију благодат треба усмјерити на прави начин и да је Црква најсигурнији пут, јер она даје прави одговор. „Прије свега у Цркви се кроз крштење отварају врата за вечни живот.“ Парафразирао је ријечи старца Емилијана који је рекао да када се дође у манастир постоји „безброј разлога за саблазан и безброј разлога за врлину“, а да је наше шта ћемо изабрати. „Почетна благодат даје човеку импулс и човек подстакнут њоме је спреман на све и човек треба да има животно искуство и да пита оне у Цркви који су то прошли и чак и ако му неко из Цркве каже погрешно, опет Бог није неправедан и на крају неће довести човјека до погрешног одговора и човек ће добити онај одговор који жели у свом срцу.“ Најлакше и уједно најтеже у манастиру је послушност и одрицање од своје воље и када се човек успротиви себи и одрекне своје воље тада ће заобити Христа.
Када је ријеч о ослобађању од своје воље што је котрадикторно са свијетом новинар је упитао који је период који је потребан проћи да се може рећи да се човјек смирава. Игуман Манастира Савина одговорио је да то не мора имати везе са протоком времена. „Битно је да се развијаш правилно и тада можеш да приметиш плодове тог смирења. Оно се пројављује у твом односу са околином.То је једино меродавно. Све остало је прелест и самообмана. Срести истински смиреног човека значи срести светог човека.“ Игуман Макарије открио је да је њему било кључно на почетку познанство са оцем Тадејем као истински смиреним човјеком, као и са оцем Јустином у Манастиру Савини.
Лана Остојић
Овај душекористан и веома занимљив интервју са Савинским игуманом Макаријем можете послушати у наставку.
