Пета недеља Поста – Жртва као пут ка Царству | Православна Митрополија црногорско-приморска (Званични сајт)

Пета недеља Поста
Жртва као пут ка Царству
(Мк 10:32–45)

Јер Син Човечији није дошао да Му служе, него да служи и да даде душу Своју у откуп за многе.

Данашњи јеванђељски одјељак, који смо управо чули, драга моја браћо, чита се мало прије нашег уласка у Велику Седмицу, да би нас подсјетио на значај жртве Господње. Да нас подсјети да се слава коју су ученици Христови жељели да стекну не стиче ни на који други начин осим путем жртве. И да нико не може да стигне ни до васкрсења, ни до Царства небеског, ни до славе Царства Божијег, ако не прође кроз жртву крста. Јер то је пут који је сам Господ трасирао. Пут жртве је пут ка слави.

А жртва Господња, драга моја браћо, јесте јединствена. Има особине које се не могу упоредити ни са једном другом жртвом. Много је жртава у свијету. Многи људи се жртвују из многих и различитих разлога али жртва Господња је јединствена. Јер садржи три елемента, на које бих желио, драга моја браћо, да обратимо пажњу:

Прво, то је добровољна жртва. Друго, то је жртва за друге. Треће, то је жртва “умјесто других”. Првο је чини жртву Господњу питањем (или предметом) слободе. То је жртва потпуно слободна. Друго је чини да је жртва љубави. А трећа — чини је заступничком, откупом замноге. Да буде жртва умјесто оне коју би други требало да поднесу.

Жртва Господа је добровољна. Јер је могао да избјегне ту жртву. Није Му Крст био наметнут никаквом силом. Крст можда изгледа споља као резултат насиља, силе тог времена, политичке и војне — који су наметнули своју вољу Исусу. Али када је ревносни ученик покушао да спречи ту жртву, говорећи Господу да би и Он могао да употријеби Своју моћ, знамо да му је Господ одговорио:„Ако бих хтио, у овом тренутку бих могао позвати дванаест легиона анђела“, дакле, колико је била цијела сила римске империје (научници су потврдили да је у том тренутку толико износила војна снага римске империје) — „и да избјегнем Крст и ту жртву, али ја то не чиним.“Господ је заиста могао да избјегне Крст. Изабрао га је слободно. И свака жртва, браћо моја, која је добровољна, има посебну тежину, има велико значење. Јер сви ми подносимо принудне жртве, сви носимо тешке и нужне крстове, али само добровољни крстови и добровољне жртве имају своју вриједност.

И она је жртва за друге, јер од Крста и од те жртве није имао никакве користи сам Господ. Није то учинио да би Сам имао користи, није Му била потребна та жртва — то је била чиста жртва љубави, принос за друге. А и то има велики значај, јер није велико дјело када се неко жртвује да би сам имао користи. Много таквих жртава чинимо, а на крају нам се враћају као нека надокнада за нас саме. Чак бих рекао, и жртве које приносимо за своју дјецу или пријатеље, често су жртве које нам се враћају, јер у суштини то нам је потребно, и зато се покоравамо тим жртвама. Али жртва Господња није произашла из било какве потребе, нити је тежила било какавој користи за Њега самога.

И била је жртва заступничка, била је откуп за многе, јер ту жртву је требало ми да поднесемо. Ми смо ти који дугујемо Богу, јер смо отишли из заједнице са Богом, увриједили Његову љубав, и било би праведно, заиста, да ми поднесемо последице и казну због тог одступништва.То је откуп за многе, јер смо од тренутка нашег пада постали таоци ђавола, злих сила сатанских, таоци пропадљивости, таоци смрти — и као што, да би се ослободио један таоц, мора неко да плати откуп, откуп за нашу слободу плаћа сам Христос, и на тај начин Он заузима наше мјесто, мјесто на које бисмо ми требали да будемо. Ми смо требали да будемо распети, а не Он. Али да би нас избавио од те жртве, платио је откуп Он. Какво величанство, драга моја браћо, крије ова жртва Господња. Заиста, не може се наћи таква жртва нигде другде, јер код сваке друге жртве најмање једна од претходно поменутих особина недостаје.

Ову жртву Црква није ограничила само на личност Христову. Она се наставља. Преузели су је на себе мученици и преподобни, свети наше Цркве. Светитељи Цркве нису ништа друго до настављачи жртве Господње. И заиста, сви светитељи, мученици и праведници, граде тијело Цркве. Јер сви приносе жртве, без да су били обавезни да их поднесу. Приносе их добровољно, приносе их за друге, приносе их умјесто других. Јер заиста преузимају на себе одговорност других.

Један такав мученик је и овају чији се спомен данас овдје сабрасмо да прославимо. То је мученик Антипа, вјерни,како га назива Господ у Откровењу (2:13). Онај који је крвљу својом осветио благословену земљу Мале Азије, земљу која је натопљена крвљу мученика и сузама светих. Натопљена болом и тугом људи који су насилно прогнани, људи који су напустили земљу својих предака. И свети Антипа је могао да избјегне жртву, али је није избјегавао. Могао је и он да се поклони престолу сатане како Откровење назива Пергам тог времена. Могао је, дакле, да се сагласи са световном влашћу и силом тог доба. Да служи и обожава цара и тако сачува свој живот. Али није то учинио, и дајући свој живот, дајући самога себе, проливајући своју крв, учинио је оно што многи други нису могли. Наиме, срушио је престо цара, престо идола. Срушио је идоле. У то доба власт Рима је заиста била непобједива, ко би могао да замисли да ће та свјетска сила пасти? Па ипак, пала је — пала је због жртве смирених људи као што је свети Антипа. Јер није Римска империја срушена, нити су идоли пали због рата, нити од неке свјетовне моћи. Пала су од крви мученика. И тако, свети Антипа је постао, као и сам Господ, жртва, откуп који је ослободио људе од идолопоклонства, од власти Сатане. И на исти начин, могло би се рећи, та крв која је проливена, поново представља откуп који ће нас ослободити, у тој истој земљи у којој је проливена. Само сила вјере, жртва мученика — само то, браћо моја, ослобађа од сваке врсте насиља.

Браћо моја, тешко је вољети добровољно. Тешко је заузети мјесто другога. Тешко је да оде неко на једно суђење и да каже „мене осудите“ и ако није крив. Тај осјећај правде, љубав преокреће, надјачава. Љубав не познаје правду, она је превазилази.

Господ се приноси као жртва, иако је невин. Приноси се као жртва да би нам показао да ми треба да понесемо гријехе других. И то су чинили сви свети и сви мученици и преподобни Цркве. И то чине и данас. То су они који, уместо да оптужују и осуђују друге, уместо да додељују наводну правду, ослобађајући себе од сваке одговорности, преузимају на себе одговорност за преступе других. И они тачно следују стопама Господњим– то је велика жртва која се поставља пред нас, браћо моја, као примјер који је тешко слиједити. Али то је Јеванђеље – једна врло велика мјера, веома узвишена, по којој смо позвани да се измјеримо. И само они који успију да се барем приближе тој мјери, само они могу да кажу да следују Господа и да су Његови вјерни ученици.

Али чак и ако не можемо да то чинимо у потпуности, сви смо позвани да се трудимо, и сви смо позвани да под свјетлошћу ове величанствене жртве Господње прилагодимо и свој живот. Тако да сада, када нам се приближава Велика Страдална седмица, када ћемо се наћи пред добровољном жртвом Господњом, поклонимо се са истинским разумијевањем њене велике важности и сарасположењем, жељом да је подражавамо и ми. Амин.