Прошлонедјељни ”Разговори о вјери са дјецом и омладином” у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици, прошли су у знаку приче о Љествици Светог Јована Лествичника, те приче о подвигу у мјери дјетета.
Са дјецом и младима је разговарао ђакон Ведран Грмуша, сабрат подгоричког Саборног храма, а модератор је била вјероучитељица Зорка Пејовић.
Ђакон Ведран је на самом почетку кратко упознао присутне са животом Светог Јована Лествичника.
”Свети Јован Лествичник је био подвижник, монах у једном великом манастиру на Синају. Он је тамо живио крајем 7. вијека. Како је вријеме одмицало и како је стицао монашка искуства, латио се посла и написао збирку поука за своје братство и назвао је ”Љествица”. У тој књизи је изнио своје виђење успињања уз љествицу духовног живота, а као неопходан услов тог успињања навео је подвиг и усавршавање у врлинама.
Он је даље говорио о подвигу у малом, односно о томе како из угла дјетета посматрати подвиг и од малих ногу се вјежбати у њему.
”Подвиг је неки напор да нешто постигнемо, ма шта то било. Подвиг није, како ми данас обично мислимо, резервисан за монахе у манастиру а не и за нас који живимо у свијету. Подвиг је, рецимо, да ако навијете аларм у осам сати ујутру, заиста и устанете у осам. То је подвиг. Ако останете да спавате до девет, онда смо већ отишли мало даље од подвига. Подвиг је да у школи, рецимо, сједите и пажљиво слушате. То је исто подвиг. И то није ствар тога да је неко надарен за то, а неко није надарен. Нико није надарен за то, да се одмах разумијемо, него су и пажња и пружање пажње и слушање некога – ствар концентрације. Дакле, и то је на неки начин подвиг.”
Кроз причу о разноликости талената које добијамо на дар о Бога, али и онима које стичемо кроз подвиг, скренуо је пажњу на светитељеве ријечи да је гордост узрок сваког нашег пада на путу постизања врлине, те у контексту њих објаснио како то таленат другог човјека за нас може постати терет и скренути нас са пута стицања љубави као једне од највећих и најљепших врлина.
”Бог нам даје обиље дарова и свако од нас је талентован за нешто, а опет нико није талентован за све. И та различитост свих нас је јако лијепа и јако важна. Рецимо, неко је добар у фудбалу, неко лијепо црта, неко је добар у математици, овај други добро разумије физику, овај добро игра тенис итд. Задатак нас родитеља је да код дјетета развијамо осјећај да могу да се диве другом дјетету, другом бићу, које има другачије дарове од њега самог, али и да га научимо да неки свој дар не наметне неком другом дјетету, толико да овај други може бити притиснут идејом мање вриједности. Зашто је то важно? Уколико не научимо ми одрасли и дјеца, да видимо љепоту у нечему што неко други ради, јако тешко можемо да створимо пријатељства, јако тешко можемо да комуницирамо с људима. Иако у потпуности не знамо како ће изгледати Царство Небеско, ми знамо да ће у њему бити Христос и да ће та љубав коју смо пројављивали радујући се дару другога, за нас у Царству Небеском имати свој смисао”.
Ђакон је нагласио да је за пројаву неког дара или талента неопходан труд.
”Љествица нас учи томе да је врлина нека ствар која није само моја, него моја врлина, мој дар, који треба да побољша и друге, а не само мене. Дарови које ви сви имате, а имате их пуно и нико није рођен без неког дара, али оно што је важно да кажемо и да знамо је, да би се неки дар остварио, да би био пројављен, потребан је труд. И због тога је та ријеч труд употријебљена и за жену која носи дијете – да је она трудна. Када би хтјели да опишемо жену која треба да донесе дијете на овај свијет, могли би да напишемо двије књиге. Међутим, просто, словенским језиком, касније српским, речено је да она неко ко се труди”.
На примјеру прекомјерне употребе телефона, појаснио је да је за развијање неког дара и врлине потребна и пажња.
”Телефон је једна јако корисна ствар. Кад би причали некоме из 6. вијека да ми данас можемо да зовемо некога у Америку, рачунајући ону разлику у временским зонама, они би рекли: ‘То није могуће, а ако је могуће, то мора бити да вам је Бог дао неког анђела који вам то све обављa’. Толико је то невјероватно. То је данас код нас свакодневица. Кад настаје проблем са телефоном? А то је опет садаровима повезано. Проблем је кад се на нешто навикнемо, толико да то постане дио наше руке, односно нас самих. Па се онда деси да телефон, који, како смо казали, може да буде и корисна ствар, дође за трпезу, дође у кревет, у школске клупе. Телефон сам по себи није проблем, него је проблем што он омета нашу пажњу, а уз недостатак или лошу пажњу ми не можемо тако добро да се пењемо уз ову љествицу врлина и да развијамо своје дарове. ”
Скренуо је пажњу на важност дјечије игре и савладавања препрека, појашњавајући да је потреба за превазилажење изазова у малом кроз игру, почетна вјежба за труд у развијању дарова и врлина у великом.
”Оно што је најважније за развој сваког дјетета и оно што ми имамо прилику да видимо код дјеце овдје код нас у Цркви, је игра. Ви који долазите у храм знате да овдје на службу долази јако пуно дјеце. И када би ту дјецу ми некако погледали одозго, да видимо шта раде, ми би видјели да дјеца углавном имају неки вид игре. Нису то никакви несташлуци. То је онај тренутак кад неко дијете хоће да се попне на примјер на неку столицу, хоће нешто да савлада. И када савлада ту препреку, оно напредује. Или рецимо код јако мале дјеце, када науче кроз игру да ухвате лопту. То зна да буде јако тешко. Међутим, када једном савлада хватање лопте, дијете постаје јако сретно. И то су те неке почетне вјежбе, мали кораци, којима се учимо труду, да би и касније у животу, у неком вишем и озбиљнијем погледу, могли да устрајемо на том путу развијања својих дарова”, казао је између осталог ђакон Ведран Грмуша.
На следећим ”Разговорима о вјери са дјецом и младима” у недјељу 6. априла, у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици, говориће свештеник Павле Божовић, старјешина цркве Светих 42 Новомученика Момишићка и координатор Катихетског одбора Митрополије црногорско-приморске.
Разговори се одвијају у крипти храма са почетком у 17 часова.
О. Б.
фото: Саборни храм Христовог Васкрсења
