Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски и Егзарх свештеног трона пећког господин Јоаникије, служио је данас са свештенством и свештеномонаштвом Литургију пређеосвећених дарова у Манастиру Дајбабе, поводом прославе празника Преподобног Симеона Дајбабског.
Накох прочитаног Јеванђеља бесједио је протојереј Никола Пејовић, старјешина Саборног храма Христовог Васкрсења у Подгорици.
Он је подсјетио да је Јеванђеље блага и благословена вијест, која нам открива да је Бог постао човјек из неизрециве љубави према човјеку и свему створеном, да би човјек могао постати заједничар те божанске благодати.
– Чули смо неколико ријечи тог и таквог Јеванђеља Господњег, које су биле сасвим довољне да нам открију сву пуноћу и тајну наше вјере. Заиста, у овоме свијету постоје многе религије. Религије чији су творци људи, људска умовања, људска трагања, људска машта, неки људски, емпиријски, животни, опипљиви израз, на основу кога људи праве и замишљају своје богове. Наша вјера није таква. Наша вјера је вјера откровења. Ко је видио мене, видио је Оца. И Отац мој небески мене је послао. Дакле ми, драга браћо и сестре, драга дјецо, вјерујемо, не онако како ми хоћемо да у својим главама и маштаријама ставимо и смјестимо Бога, него онако како нам се Бог открио и јавио, а Бог се човјеку открива од стварања свијета.
Додао је да се у Старом завјету Бог открива човјеку као савршени родитељ и савршени васпитач, у оној мјери у којој то човјек као биће отпало од Бога може да прими, те да је у том смислу и све оно што се дешава у Старом завјету, важно и за нас новозавјетне људе, те да је свако од нас призван да из стања палог човјека, дође у стање пуноће познања истине и заједнице са Богом.
Подсјетивши да је Преподобни Симеон образац поста, молитве, смирења и проповједни свједок вјере у Бога, као и то да дан када га празнујемо пада увијек у Великом посту, он је скренуо пажњу на важност поста и на то да је потребно да се додатно потрудимо и не одустајемо од поста или га себи олакшавамо, без неке пријеке потребе.
– Не може од поста ништа да нам буде лоше, једино у неким крајњим ситуацијама када је нека заиста тешка болест и немоћ људска у питању. Јер, пост је оно крило које нам помаже да молитвом, као нашом везом према Оцу небеском и тим вјечним дисањем, којим се већ овдје и сада учимо да дишемо, нас вазноси у Царство небеско, јер је и Господ наш Исус Христос, научио нас да без поста и без истинске молитве и вапаја из дубине срца, нема нам хода и пута у овом бурном жилишту.
По причешћу вјерних благосиљани су славски дарови у част Преподобног Симеона Дајбабског, утемељивача и небеског покровитеља ове свете монашке обитељи.
Митрополит Јоаникије се сабранима обратио по завршетку свете службе, подсјетивши да је Свети Симеон Дајбабски ктитор Манастира Дајбабе и да су се ктитори у Цркви и народу увијек поштовали.
– Нарочито они који су се прославили својим светим животом. Односно они који су својим животом прославили име Божије овдје на земљи. Ако је ико из рода нашега у последње вријеме угодио Богу, прије свега постом, молитвом, добротом, врлинама, милостињама и приношењем свога живота на жртву живу и благоухану Богу живоме и истинитоме, то је Преподобни Симеон Поповић, Цетињанин, ктитор Манастира Пресвете Богородице овдје на Дајбабској гори.
Владика је казао да је Свети Симеон од огранка Поповића, који коријене у Јабучанима, старим становницима Цетиња, и да се огранак Поповића истицао ревношћу, те дао значајан број свештеника. Имали су благослов митрополита црногорских, нарочито Светог Петра Цетињског. Иако је, како каже Митрополит, и у том, а и понеком случају у овом времену, било случајева преневјеравања и одступања од свете православне вјере, оно што је важно је да је ”огранак Поповића од великог братства Јабучана увијек остао вјеран Слави Божијој, Јеванђељу Божијем и митрополитима Цетињскога трона.
Он је скренуо пажњу на то да се Свети Симеон учио богословљу и надахњивао подвизима и светошћу у светој кијево-печерској лаври, једном од најсветијих мјеста на планети,о којем пјева и Његош у Горском вјенцу.
– И он се тамо надахнуо читајући житија Светих кијево-печерских Божијих угодника, учећи се богословљу, урањајући свој ум у тајне Божије, у тајне спасења рода људског, у домострој спасења. Он је као млад, угледајући се на Светога Саву и Светога Василија Острошкога, одлучио се да цио свој живот посвети Господу и да га принесе на жртву живу благоухану Богу живоме. Кренуо је Христовим путем, Христовим стопама, да се кроз пост и молитву успне на Христову Голготу, да се саразапне из љубави Христу Господу, да би доживио и славу Његовога Васкрсења. И заиста, његова душа се до те мјере просвјетлила, да је постао нови апостол Христов. Богоносац и свјетлоносац и чудотворац, још за живота. Он је украс не само ове светиње и Црне Горе, него цијеле Цркве православне и већ се по својој светости прочуо не само овдје и у овој околини, него свуда у свијету.
Говорећи о томе да онима који одлуче да иду правим, истинитим Божијим путем, животни пут је најчешће веома трновит, а њихова слава и спомен расту послије упокојења, он је казао да је то разлог и данашњем сабрању у Манастиру Дајбабе, око кивота Преподобног Симеона Дајбабског, који је имао једноставну ријеч, али ријеч пуну Божије истине и силе. Зато га је народ тако волио и слушао, а прије свега гледајући његов свети живот.
– Због тога смо се данас овдје сабрали, на овоме чистоме и бистроме извору духовности Преподобног оца нашег Симеона Дајбабскога. Духовно се богатимо, учествујемо на овим светим богослужењима, испуњавамо његов завјет. Да се молимо Богу, да се сабирамо у храм Божији на молитву, што чешће, што више и у што већем броју.
Митрополит је честитао и славу Дјечијем хору Светог Симеона Дајбабског, пожељевши дјеци и вјероучитељици да и даље узрастају духовно, да се уче духовности, знању, наукама и да постану вриједни и добри људи, да донесу радост својим родитељима, Цркви Божијој и својој отаџбини.
Владика је присутне подсјетио да је игуман ове свете обитељи, отац Данило, на правди Божијој протјеран из Црне Горе, иако је у Манастиру Дајбабе провео око двије деценије, са благословом блаженопочившег Митрополита Амфилохија, а да никада на његов рад и његово понашање као свештеног лица, није било никаквог приговора, него напротив одувијек само ријечи похвале.
– На правди Божијој, без икакве своје кривице, протјеран је одавде. Измислили су некакве разлоге које никако нису могли доказати. Протјеран је само зато што је Рус поријеклом, али чини ми се још више због тога што се овдје око оца Данила, једнога доброга и честитога духовника, сабирало мноштво народа цијело вријеме. Некоме је то ипак засметало, па су нашли лажни разлог. Нашега оца Данила, игумана овога манастира, није интересовала никаква политика. Имао је прилике за то, али се никада за политику није интересовао, него се интересовао за богословље.
На крају је честитао славу оцу Симеону, похваливши његов труд око светиње, да, како је казао ”не буде запуштена, него да буде још љепша, када се игуман Данило врати”.
– Нека Бог благослови нашега оца Симеона и све вас који ову светињу помажете. Видимо да један велики број људи долази у ову светињу и да је од свег срца пази и помаже и зато она тако лијепо и напредује. То је на корист свих нас и дај Боже нека буде на корист и на радост нашега потомства и будућим генерацијама. Амин Боже дај!
О. Б.
