Ко хоће за мном, нека се одрекне себе, и узме крст свој, и нека иде за мном (Мк. 8,34). Не можемо да идемо за Христом, који је носио крст на Голготу, без крста; и сви који слиједе за Њим свакако ће морати да ходају са крстом.
Шта је овај крст? То су разне непријатности, невоље и туге, постављене на нас споља и изнутра на путу савјесног испуњавања заповијести Господњих, у животу и духу његових прописа и захтјева. Овај крст је израстао у тако нераскидиви дио хришћанина да гдје год је хришћанин, ту је и овај крст; а гдје нема крста, нема хришћана.
Свеобухватна преференцијалност и живот у удобности нису оно што хришћанину треба. Његов задатак је да се прочисти и исправи. Он је као болесна особа којој је потребна каутеризација овде, рез тамо, а како то да се деси без болова? Зато се радујте када осјетите крст на себи, јер је то знак да идете за Господом на путу спасења, у рај. Имај мало стрпљења. Крај и круна су близу!
(Свети Теофан Затворник)
О ношењу крста
Морамо да разумијемо да нас Господ не приморава да носимо његов крст – то јест, да трпимо патње које је Он претрпио ради нас. Он не каже: „Ко хоће за мном нека узме крст мој“, него нека узме сваки свој крст (Мт. 16:24). Наш Господ зна да не можемо да носимо крст његов, док свој крст можемо носити, уз његову помоћ.
(Свети Димитрије Ростовски)
И овај крст није био толико тежак за њега колико је био олакшан и спасоносан за нас. Његово бреме је наш одмор; Његови трудови, наша награда; Његов зној, наше олакшање; Његове сузе, наше очишћење; Његове ране, наше исцјељење; Његово страдање, наша утјеха; Његова Крв, наше искупљење; Његов крст, наш улазак у рај; Његова смрт, наш живот.
(Митрополит Платон Московски)
Наш крст се састоји у страху Господњем. Као што онај ко је распет не може да се креће како хоће, тако и ми своју вољу и жеље морамо да усмјеримо не на оно што је угодно нама или нашим страстима, него на оно што је по закону Господњем, са којим смо сараспети.
И као што прибијени на крст не мисли ни о садашњости ни о предметима својих пређашњих страсти, не брине се за сутра, не жели имање, не хвали се, не свађа се, није љубоморан, не тугује због садашњости, не сјећа се прошлих преступа, већ себе сматра мртвим за све ово земаљско и мислиће само на то гдје ћемо морати да одемо само за неколико тренутака – страх Божији, умри за све – не само за свјетске пороке, него за све оно што је свјетско, и усмјери сву своју пажњу на оно мјесто гдје можемо бити пребачени сваког тренутка, јер на тај начин можемо умртвити све своје страсти и тјелесне пожуде.
(Свети Јован Касиан Римљанин)
Сваки човјек има свој крст, и када слуга Христов, ради љубави према Богу, стрпљиво носи свој крст, он учествује у страдању Господњем, и његов крст постаје саобразан Крсту Господњем. А наш Господ сматра наше патње својим. Као што је рекао онима који чине добро: пошто учинисте једном од ове моје најмање браће, мени учинисте (Мт. 25, 40), тако и за оне који нама чине неправду, каже преступницима: Како нисте учинили једном од ових најмањих, мени нисте учинили (Мат. 25, 45).
Господ страда у нама, као у удовима својим; а ми који страдамо, као да скупљамо мрвице преостале од трпезе небеске, сабирамо извјесне остатке страдања Господњих, по ријечима апостола:
„Који се сада радује страдањима мојим за вас и испуњавате оно што је иза невоља Христових у тијелу мом“ (Кол. 1, 24).
(Свети Димитрије Ростовски)
Извор: Orthodox christianity
Превод са енглеског: Лана Остојић
