Свечано слово вјероучитељице Тијане Лекић на отварању изложбе „Симболи страдања: српски народ у Другом светском рату“ у Момишићима
Кажу да слика вреди више од 1000 речи, а иза сваке од ових фотографија које су пред нама, крије се по један роман и житије.
Зато, пре него што се пажљиво посветимо обиласку изложбе, нећу трошити превише речи, јер ове слике говоре саме за себе. Подсетићу само на Светог апостола и јеванђелисту Матеја, који када нам прича причу о чудесном рођењу Господа и Спаса нашег Исуса Христа, каже и ово:
Тада Ирод, видјев да су га мудраци преварили, разгњеви се веома и посла те погуби сву дјецу по Витлејему и по свој околини његовој од двије године и ниже, по времену које је тачно дознао од мудраца. Матеј: 2,16
Од првог дана нове ере, страдају невини младенци, мученици Христови, наши најчистији и најснажнији молитвеници пред Богом, а сваки онај који диже своју руку да убије дете, Ирод је, и диже руку на Богомладенца Христа.
Тада се испуни што је рекао пророк Јеремија говорећи:
Глас у Рами чу се, плач и ридање и нарицање много, Рахиља оплакује дјецу своју, и неће да се утјеши, јер их нема. Матеј: 2,17-18
Рахиља је и мајка севастијска, којој непријатељ погуби сина Милтона, најмлађег од 40 мученика севастијских које данас прослављамо. Мајка, која је ишла за својим сином до места страдања, са молитвом на уснама.
Рахиља је и мајка Југовића, која прати синове у мученичку смрт, па док је тихо бесједила руци Дамјановој, препуче јој срце од жалости.
Рахиља је и мајка јањичара којој сина одводе да заборави и име и веру и мајку.
Рахиља је и мајка момишићког дечака који пострада овде са осталом децом мученицима и својим свештеницима, који су нас данас сабрали на овом светом месту.
Рахиља је и српска мајка којој најстарији син прелази албанску голготу, а млађа деца умиру на њеним рукама од глади у збегу.
Рахиља је и Стојанка мајка Кнежопољка, која оплакује своје синове, ”три года српска у њеном вијеку, три Обилића у њеном млијеку”.
Рахиља је и мајка јасеновачка којој усташе отимају децу и одводе их у једине логоре смрти за децу. Мајка која својом скамењеном сузом показује шта значи оно епско: и на страшном месту постојати.
Рахиља је и мајка из Бојника, најстрадалнијег села у Србији, којој дете убише у стомаку пре него што је и заплакало.
Рахиља је и мајка пребиловачка, којој деца и деца деце њене крвава падају пред кућним прагом.
Рахиља је и мајка крагујевачког ђака који је са школског задњег часа на стрељање пошао мирно, као да смрт није ништа и са својим друговима се узнео до вечног боравишта у наручју Христовом.
Рахиља је и мајка новосадска која гледа како јој синове и кћери у залеђени Дунав баца први комшија.
Рахиља је и мајка величка коју терају да гледа како јој обешена ћерка полако умире мученичком смрћу.
Рахиља је и мајка која је на данашњи дан, на ”крваве Младенце”, крај Старог Брода, заронила у хладну Дрину за својом закланом и спаљеном децом.
Рахиља је и Стоја, мајка Свете Јаглике Пивске, која је сагорела, телом штитећи најмлађег сина Душана.
Рахиља је и мајка гораждевачка, којој је син мучки убијен на реци Бистрици.
Рахиља је и мајка деце пострадале од непријатељских бомби у Мурину, и мајка трогодишње Милице Ракић.
Опет овако вели Господ: устави глас свој од плача и очи своје од суза, јер има плата дјелу твојему, говори Господ, и они ће се вратити из земље непријатељске.
И имаш нада за пошљедак, говори Господ, да ће се вратити синови твоји на међе своје. Јеремија: 31,16-17
Пророк Јеремија се овде обраћа свима нама. Ми смо ти синови који треба да се врате на своје међе, да се врате себи, свом саборном памћењу и својим видицима у прошлости и будућности, како је говорио наш блаженопочивши Митрополит Амфилохије, без кога не бисмо били данас овде у оволиком броју.
И све ово младо жито и сав овај лелек српских мајки што кроз векове горе пролама, ове потресне фотографије и сведочанства које видимо на нашој данашњој изложби, подсетник су да треба служит чести и имену, са сигурношћу да ће на свим овим стратиштима нашег народа увек и изнова ницати цвијеће за далеко неко покољење, у нади на васкрсење и живот вечни.
Амин.
