Митрополит Антоније Блум – бесједа изговорена 11. марта 1973. године
У име Оца, Сина и Светога Духа.
Данашње Јеванђеље, уочи Поста који почиње вечерас, говори нам божанске речи наде и божанске речи упозорења: Опростите својим дужницима, јер ако им не опростите ни вама неће бити опроштено. Царство Божије је царство међусобног признавања, међусобног прихватања и љубави, која је истовремено радост заједничарења, али и спремност да носимо бремена једни других.
Опростити – али како? Где почиње опраштање? Било би тако лако и тако дивно када би опраштање могло да започне таквом променом срца да нам они који су нам одбојни постану драги, да ствари које су нас повредиле буду заборављене, да можемо да почнемо као да се ниште није десило.
Али, то се не дешава. Осећамо бол прошлости, не можемо да заборавимо, једноставно не можемо да почнемо као да се ништа није десило. Али, опраштање није то. Опростити не значи заборавити, јер заборав не води никуда. Када заборавимо како, из ког разлога, у каквим околностима, због које слабости је неко погрешио, остављамо га незаштићеног. Неко ко је погрешио се мора заштити од још једног пада. Оно што је учинио, разлози и околности његовог пада, не треба да буду заборављени, јер је њему потребно наше пажљиво, брижно старање да се не би поново оклизнуо, да не би поново згрешио.
А ту почиње покајање: покајање почиње у тренутку када, увидевши слабост других и своју сопствену, потребу других за помоћи, милосрђем и заштитом, сам спреман да заједно са њима понесем бреме њихових слабости, њихове немоћи или грешности. Опраштање почиње у тренутку када преузмем на себе да трпим друге, не чекајући да се промене, да их трпим какви јесу да бих им олакшао бреме и омогућио им да се с временом промене.
Али услов опраштања је у мени – моја спремност да узмем на себе овај крст, ово бреме, да би се други исцелили или барем заштитили од зла. А ово свако може да учини, потребан је само тренутак разумевања и потребан је акт одлучности и добре воље. Свако од нас, раме уз раме са њима, има људе који је тешко поднети, који су узрок страдања, беде или гнева; можемо поништити тај гнев и превазићи беду ако учинимо својим задатком, животним задатком, својим послом, да носимо бремена заједно са њима, да будемо особа која ће се, рањена, повређена, и одбачена обратити Богу и рећи: „Господе, опрости, јер се не љутим, хоћу да постанем и останем једнодушан са овим човеком у његовој слабости и грешности. Нећу да га осудим, и ако нисам способан то да учиним, Ти учини уместо мене: не прихватај моје осуђивање, не прихватај осуду коју сам брзоплето изговорио, немој ме подржати у гневу. Подржи особу која је погрешила, јер је њему, јер је њој, потребна помоћ, опроштај и исцељење из самог тог разлога.”
Ту почиње опроштај и ако не почне ту, никада се неће развити ни у шта. Носите бремена једни других, прихватите да будете солидарни са онима који су погрешили и греше, својом љубављу их доведите у новину живота и само тада ће опроштај постати оно што треба да буде: дело посредовања пред Богом које исцељује и преображава. Овај почетак опраштања сви можемо да учинимо; у нашој је моћи да предузмемо овај задатак. Онда, хајде да учинимо шта можемо, и чекајмо да Бог то учини у нама, за нас, међу нама, више него што ми можемо из добре воље, да постепено саградимо царство међусобне љубави, царство које је заиста Царство Божије. Амин.
Извор: http://www.mitras.ru/eng/eng_57.htm
С енглеског: Милена Тејлор
Часопис „Светигора“ 214
