Бесједа блаженопочившег Митрополита Амфилохија изговорена 1. децембра 2013. године у Храму Светог Симеона Мироточивог у јужном Чикагу, поводом 900-годишњице од рођења Светог Симеона Мироточивог
Велике су врлине Светог Симеона Мироточивог, велики су његови подвизи, а најзначајније од свега у његовом животу јесте управо што је он кренуо тим јединим путем који води у живот вјечни и непролазни. И не само што је он кренуо, него што је свој народ упутио и научио да и он пропути тим путем који води у вјечни живот.
Преосвећени владико, часни оци, драга браћо и сестре, на крају Свете литургије, послије Светог причешћа изговарамо ону молитву благодарности Богу за све што нам је даривао и чиме нас је обдарио, и кажемо Господу да управи пут наш и да нас утврди у страху своме; да чува живот наш и да усмјери стопе наше како бисмо могли Њему да пјевао и Њему да служимо, јер је Он једини који је освећење душа и тијела наших. Тим светим ријечима ми укратко изражавамо пуноћу нашег хришћанског опредељења и темеље нашег хришћанског призвања.
Пут који открива и дарује истину
Има ли ишта важније за човјека него да пронађе истински и прави пут којим треба да ходи? Зато се и молимо Господу да управи наш пут, прије свега да открије свим људима прави пут којим треба да ходе, а има ли љепшег пута, значајнијег пута, важнијег пута од онога који нам је Бог открио и на који нас је Господ и упутио својим ријечима: „Ја сам пут, истина и живот“ (Јн. 14, 6). Нема другога пута којим би човјек ходио на овој земљи у току свог кратког и пролазног живота од Њега као Пута који води не само кроз лавиринте овога земнога живота него се открива као Пут који води у вјечни и непролазни живот. Он, као једини Пут којим је човјек призван да ходи, води истини. Јер, пут који води неистини, води заблудама, лажима, лажном живљењу, лажном мишљењу, лажном понашању, није пут достојан човјека. Једини пут достојан човјека јесте онај пут којим Он ходи и преко кога човјек открива праву истину о себи самоме, истину о овоме свијету у коме живи, истину о своме настанку, истину о свом вјечном призвању и вјечном назначењу. Само Он може бити истински и прави Пут управо зато што је Он Почетак и Крај. Зато што Он не само што нам даје знање о смислу свијета и живота и човјека, него је Он тај у коме се садржи смисао свијета и човјека и вјечно и непролазно назначење људскога живота.
Толико је много беспућа којима ми људи овде на земљи лутамо, толико је много лажних богова којима људи служе и којима се клањају, лажних идеја и лажних идеологија којима људи жртвују своје животе и којима се усмјеравају, а једини истински Пут и једина истинска Идеја, једина Истина која је дарована човјеку јесте управо Он као вјечни Бог, као вјечна Истина. Он који нам открива и Божију тајну а у исто вријеме, примивши људску природу, открива нам тајну човјека, тајну људске природе, тајну смисла људскога живота. Зато се и молимо да Он управи пут наш и да нас обдари страхом својим.
Давно је записано и речено да је почетак мудрости страх Господњи. Људи који немају страха Господњега, који не развијају у свом срцу страх Господњи, родитељи који се сами не васпитавају у страху Господњем и који у страху Господњем не васпитавају своју дјецу, природно је да ће бити поробљени безбројним страховима. Све што се онда догађа у људском животу може бити повод за човјеков страх, за престрављеност, за устрашеност, за безизлазност… Само оним људима који заиста задобију страх Господњи открива се најдубља мудрост живота, и онда они – испуњени страха Господњега – ничега се другог не плаше сем Бога живога, јер они знају да је јачи Онај у њима, пред којим они стоје, коме они служе, него све силе демонске и људске силе природне, које покушавају да загосподаре човјеком и да га угрозе. Зато се и молимо да нам подари Бог Господ страх свој који је почетак сваке праве и истинске мудрости и сваког правог истинског знања и у духу тога страха Господњега, усмјерени тим Путем који је Живот и Истина, и ми да управимо наше стопе и наш живот.
Залог старца Симеона
Такви људи, који су нашли истински, прави пут, који су били испуњени страха Божијега и који су сагласно том страху Божијем живјели, били су Свети пророци Божији, Свети апостоли Христови, Светитељи Божији кроз вјекове до наших времена. Наш народ српски изњедрио је такве дивне и чудесне путеводитеље, па зато и пјевамо нашем духовном оцу Светоме Сави: „Пути воводјашчаго в жизањ…“ – „Пута који води у живот вјечни…“; тебе признајемо за свога јединог путеводитеља и јединог усмјеритеља наших стопа и нашега живота, и не само Светога Саву, него све Свете Божије угоднике из рода нашега светосавскога.
Идуће године прослављамо 900-годишњицу рођења Светога оца нашега Симеона Мироточивога, коме је посвећен овај свети храм, и добро је увијек да се сјећамо њега, посебно ми – његов народ светосавски и светосимеоновски, а нарочито је добро да се сјећамо имена његовог и његовог дјела и животног подвига ове године када обиљежавамо 900-годишњицу његовог рођења. Посебно ви, који се молите овдје и служите, и причешћујете се светиња Господњих, Тијела и Крви, крштавате се и вјенчавате се у овом светом храму посвећеном Светом Симеону Мироточивом.
Велике су његове врлине, велики су његови подвизи, а најзначајније од свега у његовом животу јесте управо што је он кренуо тим јединим путем који води у живот вјечни и непролазни. И не само што је он кренуо, него што је свој народ упутио и научио да и он пропути тим путем који води у вјечни живот. Многе су врлине Светог Симеона Мироточивог, али има и једна од врлина која њега краси, а ријетко кад краси људе који су имали власт као што је он имао, који су били владари као што је он био, јер обично је власт она која учини људе гордима и надменима, а гордост и надменост нису врлине дароване од Бога. Свети Симеон Мироточиви је поред многих других врлина имао посебну врлину бескрајног смирења и смиреноумља. То показује и његов живот, то показује и његово одрицање од престола 1196. године, то показује и његово облачење у монашку расу: од Стефана постао је Симеон, то показује и његов смирени одлазак у Свету Гору заједно са сином му Савом. То потврђује и једно предање које сам чуо у Светој Гори, које није нигде записано, а чуо сам га од једног дивног Грка јеромонаха, у пустињи светогорској. Каже он како је запамћено, кад је Свети Симеон дошао у манастир Хиландар и примио монашки чин, да се он понашао у манастиру као сваки други најобичнији монах, није тражио за себе никакве привилегије, иако је то могао да тражи од свога сина који је био игуман манастира Хиландара. А обичај је у манастиру општежитељном, па и у манастиру Хиландару, да игуман увијек даје послушања, како се то каже монашким језиком, братији. Тако је Свети Сава рекао своме оцу, владару и жупану Србије: „А ти, старче Симеоне, ти ћеш сјутра да чуваш стоку (имали су мазге у манастиру), тамо ван манастира према мору, тамо гдје је манастирско имање. Па када зазвони звоно за заједнички ручак братски, ти нећеш доћи на ручак него понеси са собом у торби маслина и хљеба, и соли и лука, и шта буде припремљено. А онда кад чујеш звона, тамо гдје чујеш тамо сједи прекрсти се и обједуј.” Старац Симеон одговори: „Нек је благословено, оче игумане”, и поклони се пред њим. Идућег дана по послушању он је кренуо за стоком. А Свети Сава се попео на високи пирг манастирски, да види хоће ли његов отац – владар који је био страх и трепет на Балкану – хоће ли он испоштовати оно што му је заповјеђено. Кад су зазвонила звона за заједнички ручак братски, видео га је како вади из торбе једно платно па га распростире по земљи, па онда вади из торбе хљеб и маслине и оно друго што је било у торби, како стоји и моли се Господу и како је кренуо да сједе да се послужи. Онда га Свети Сава викне са куле: „Старче Симеоне, ако ниси могао без платна и без убруса, онда ниси требао да долазиш овамо и да напушташ свој престо.” А овај ће повући оно платно, онај столњак који је био поставио по земљи, па ће да каже: „Опрости, оче игумане.” Просула се храна његова по земљи, по трави. А Свети Сава побјегне са пирга у сузама. Заплакао се Свети Сава видјевши како је дубоко смирење засијало у срцу старца Симеона.
Ево, дакле, један од примјера који показује каквим је путем ходио и какав је био старац Симеон на смирењу и на служењу, и зато није ни чудо што до данас, међу многим владарима и нашег народа и других земаљских народа, ми посебно њега спомињемо и њему у част подижемо храмове, и непрекидно се враћамо његовој личности, његовом дјелу, његовом великом и значајном подвигу, који је одиграо судбинску улогу у животу нашега народа. Ишао је и ходио путем који води у живот вјечни и зато поводом 900-годишњице његовог рођења сјетимо се и непрекидно се сјећајмо старца Симеона, а посебно у овом нашем времену када је поново онај народ кога је он објединио, коме је створио заједничку државу, објединио дом, када се тај народ поново ево нашао да губи своју заједничку домовину. Да се губе и отимају од њега они основни и суштински дијелови његове државе као што је Косово и Метохија. Када су великаши, како каже Петар II Петровић Његош: „Проклете им душе, на комаде раздробили царство“, оно царство које је утемељио Свети Симеон Мироточиви. Зато је изузетно значајно, посебно ове године, да га се сјећамо и да се подсјећамо на онај пут којим је он ходио и на који је и нас призвао.
Преосвећени владико, благодарност на овој могућности да заједно данас са вама и са браћом и сестрама прославимо име Божије и да се сјетимо Светих Божијих људи и да се подсјетимо на тај свети пут који води у живот вјечни, и да се поклонимо имену Оца и Сина и Духа Светога, Бога нашега коме нека је слава и хвала у вјекове вјекова. Амин.
Извор: Часопис „Светигора“
