Најпотпуније одређење светосавља дао је свети владика Николај Велимировић, рекавши да је светосавље ништа друго него православно хришћанство српског стила и искуства. У сваком добу наше историје постојала је опасност, а понекад и свјесна тежња да се светосавско наслеђе поистовјети са одређеном идеологијом те да се – што је нарочито чест случај данас – инструментализује за потребе друштвених, политичких или идеолошких циљева. Зато је увијек важно наглашавати да су Свети Сава и светосавље изнад свих идеологија и овосвјетских модела уређења друштва и државе. То не значи да за Светог Саву држава и друштвено уређење нису имали значај, већ да су били у служби духовног раста и изграђивања Срба као завјетног (са Богом) народа. Лијепо је примијећено да се за Светог Саву држава простире тамо докле се простире народ. Историја је показала да се сваки покушај да српска држава постане нека врста империје (као на примјер освајањем других територија за вријеме цара Душана), завршавао трагичним сломом. Иако Свети Сава формира идентитетски основ постојања нације, па и државе, он није сав у томе, па зато савремене десничарске групације које желе да у томе виде цјелокупне размјере Савине личности, не могу да прихвате његову отвореност и благонаклоност према другим народима. С друге стране, љевичари „присвајају“ Светог Саву имајући у виду његов социјални рад, организовање просвјетне дјелатности, подизање болница итд.
Космополити виде Светог Саву искључиво као „грађанина свијета“ с обзиром на његове живе контакте и бригу за друге народе, далеке од његове земље. Ријечју, приступ Савиној личности и његовој мисији углавном је одређен личним свјетоназором који превиђа свеобухватност равноапостолног дјела Саве Немањића. Вријеме у којем живимо, као и изазови пред којима наш народ данас стоји, захтијевају велику одговорност, и за речено и за учињено. Видна је национална дезорјентисаност која, уз актуелне компликоване друштвене прилике, не даје разлога за оптимистичко гледање на вријеме које долази. У трагању за начином и моделом националног оздрављења и обновљења, упорно се превиђа да је главни стожер и снага којом би се до оздрављења и преображаја дошло, управо – личност Светог Саве и оно што се назива Светосавље. Међутим, да би Светосавље имало ту улогу, потребно га је најприје ослободити од свих непотребних наноса, од свега онога што оно није. Другим ријечима, потребно је разумјети шта је суштина светосавља.
Иако је сам термин светосавље релативно млад, у суштинском смислу схваћен он подразумијева цјелокупно светосавско наслеђе, почев од времена у којем је Светитељ живио па до наших дана. Напуштањем царског двора и одласком у Свету Гору, Растко постаје Сава и поставља темеље завјетне свијести српског народа, усмјеравајући је ка Христу, ка свему ономе што је саборно, свеобухватно и свето. Од тада па све до данас, пут Светог Саве на који нас је извео показује се, превасходно, као над-свјетовни принцип саборности и заједништва који се остварује кроз Цркву и води ка Есхатону. Градећи непрестано Цркву Божију, Свети Сава је остао путоказ и животна философија Срба која спасава и преображава и која је увијек модернија, човјечнија и здравија од свих друштевнополитичких идеала.
Сасвим је тачна изрека да се сви Срби могу препознати у Светом Сави. Међутим, нико од нас га не може присвојити и ограничити. Трагични су, зато, покушаји појединаца, који чак врше и одређену црквену службу и називају се православним теолозима да редукују личност Светог Саве до нивоа властитих жеља, циљева и потреба. Још трагичнија је појава када се сасвим антицрквени ставови поткрепљују позивањем на Светог Саву. У том духу је последњих дана често напомињање Савиног одрицања од архиепископског трона. Тај Савин поступак може да представља израз личног смирења, али треба подсјетити да се он није одлучио на тај поступак због нечијих неразумно срачунатих жеља, већ опет из бриге за Цркву, увјеривши се претходно да га наслеђује истински достојан архијереј, чедо његове пастирске љубави и бриге.
Ава Јустин је Светога Саву назвао непобједивим бесмртником који путује кроз нашу историју са сваким поколењем, увијек савремен свему што је вриједно у нашој историји. Зато не треба сумњати у то да ће и у нашем времену Свети Сава бити помиритељ и онај чијом ћемо благотворном помоћи васкрснути из посрнућа.
Свештеник Слободан Лукић