По завршетку вечерње службе и акатиста Мајци Божијој, у Саборном храму Светог Јована Владимира у Бару синоћ, 3. јануара, служен је помен невино пострадалима у масакру који је извршен првог дана нове 2025. године на Цетињу. Помен су служили: протојереј-ставрофор Слободан Зековић, протојереј Младен Томовић и протојереј Никола Радовић старјешина Цркве Светог Николе у Старом Бару.
Вјерницима који су дошли да принесу своје молитве Господу за спас ових невиних душа, након одслуженог помена обратио се отац Слободан.
„Драга браћо и сестре, драга дјецо, Господ у Јеванђељу каже да гје су двоје или троје сабрани у име моје, ту сам и ја међу њима. Нас вечерас и иначе на свим богослужењима у овоме храму, има много више, а кад год нас има доста сабраних у овој светињи и у другим храмовима, онда и наша молитва бива и љепша, и јача, и моћнија. А вечерас смо се овдје сабрали да се сви заједно Богу помолимо за покој душа невино пострадалих, наше браће и сестара и невине дјеце, који су прије двије ноћи мученички и невино пострадали на Цетињу. Са великим болом и невјерицом смо прије двије ноћи примили ту страшну вијест да се послије 2,5 године, колико је прошло од онога првога злочина који се у истом граду десио, да се сличан масакр поновио.
Овога пута још већи. Већи је број жртава, а оно што нас је посебно све потресло, што су се међу невино пострадалима опет нашла и дјеца. Два брата, два дјечака, Јован и Вукан, и још њих десет жртава. Цијеле су породице завијене у црно. Имамо и случај потресан, трагичан, породице Мартиновић, где су два брата близанца и њихови родитељи пострадали. Све страшнија прича једна од друге. У оваквим тренуцима тешко је било шта смислено рећи. Када се овакве трагедије десе, оно што сви осјећамо као потребу јесте да ћутимо. Да ћутимо и да се Богу молимо да се овакве трагедије више никада и никоме не десе. Исто тако, људски је да се запитамо и због чега и како?
Многи ће различите одговоре дати на то питање, али оно што сигурно јесте негдје у коријену свих ових наших проблема и страдања, не само ових трагедија које су се десиле на Цетињу, него и других проблема са којима се сретамо и као појединци и као народ, јесте да смо се отуђили од Бога. Отуђили од светиње. А када се човјек отуђи од Бога, онда се неминовно и једни од других отуђујемо. Гдје нема богољубља, ту се брзо појави богоборство, а где има богоборства, ту онда има и братомржње.
И једини сигурни пут да се као народ исцијелимо и оздравимо, јесте да се вратимо Богу. Да се вратимо Христу Господу и Његовом Светом јеванђељу, да се вратимо хришћанскому моралу, да се утврђујемо у страху Божијем и честитости, у врлинском хришћанском животу. Јер је то једини сигурни пут који нас води ка спасењу и ако тим путем ходимо, једино тако можемо сачувати здравље душе своје, а и тијела свога. Зато да се сви потрудимо да се кроз покајање вратимо Господу, да се са Њим измиримо, да загрлимо једни друге као истинска и права браћа.
Поготово у ове свете дане пред Рождество Христово одувијек су се људи мирили и једни другима праштали. Да своју дјецу учимо правим вриједностима, хришћанским, јеванђелским, а да бисмо своју дјецу научили таквим вриједностима треба да се потрудимо ми, родитељи те дјеце. Да им дамо примјер да ми таквим животом живимо, па ће се и дјеца онда угледати на своје родитеље. Нека би нам Господ свима био на помоћи у томе труду оздрављења и исправљења нашега живота, истинскога покајања и преумљења.
И на крају, још једном, да се сви ових дана Богу помолимо како за покој душа невино пострадалих, тако и за успјешно и брзо оздрављење рањених, а исто тако да се Господу помолимо да ожалошћеним породицама подари утјеху и снагу да овај тешки бол и страдање који их је задесило, храбро, са вјером, достојанствено изнесу.
Још једном, нека је покој душама свих невино пострадалих и да им Господ подари мир и радост Царства небескога. Њиховим породицама Господ, који једини може да утјеши рањено људско срце, да подари такве утјехе и мира, и као што рекосмо да се овакви злочини више никада и никоме не десе. Амин Боже дај.
Бог да им душу прости.“
Текст/фото: Дејан Вукић