У организацији свештеног братства Саборног храма Христовог Васкрсења у Подгорици, у суботу 28. децембра 2024. године предавање на тему: ,,Литургијски контекст божићног празновања” у крипти Саборног храма, одржао је протојереј-ставрофор др Ненад Тупеша, професор литургике на Православном Богословском Факултету ,,Свети Василије Острошки” у Фочи, са почетком у 19 часова.
У уводном дијелу прота Ненад је нагласио да литургијско прослављање празника не подразумијева заправо тек неко присуствовање, већ и активно учествовање у служби и светим тајнама, будући да како прота Ненад дааље подсјећа на ријечи чувеног професора литургике Јоаниса Фундулиса Богослужење помјера границе епоха и пролазних временских форми овога свијета:
,,Спремамо се да дочекамо најрадоснији празник Рождества Христовога, и ми живимо кроз света богослужења у нашим светим храмовима.
Литургијско прослављање, подразумијева увијек не само присуствовање, него и учествовање. Зашто? Зато што ми учествујући у службама, врло често се губимо и потпуно разумљиво, не знајући да ли се налазимо у оном времену тамо кад се Христос рађа, или се налазимо у садашњем времену, у Храму, јер богослужење нас преноси, певамо песме, слушамо химне анђела, као да смо негде далеко у Јерусалиму, тамо у Витлејему, неким далеким местима где се догађај десио, али смо ипак негде ту, у Подгорици, у Фочи, у Цетињу, у Колашину. Зашто је то тако, зато што је то некада и блажене, успомене покојни професор Фундулис добро рекао: ,,Богослужење помјера границе епоха и пролазних временских форми овога свијета“.“
Прота је посебно нагласио важност живог учешћа у Богослужењима, посебно у Литургији:
,,Наше није да слушамо, него да учествујемо слушајући. И да слушамо учествујући. Дакле, да будемо живи учесници. Зашто? Зато што нас заправо богослужење враћа у то вријеме превазилазећи те границе. Налазимо се у истој Витлејемској пећини са мудрацима и са њима заједно им и приносимо дарове. Али се такође и са пастирима поклањамо детету сада Богомладенцу у коме обитава сва пуноћа божанства тјелесна“.
,,Може неко бити у свештеничкој служби 50, 60 година, а да служи Литургију никад му није досадило, како је то могуће? Управо зато што је то доживљај да је та свака Литургија и празник јединствен догађај, то није понављање, он је увијек нов. Као што Божић славимо, сваке је године као да га први пут славимо, свака година има нешто специфично али у потпуно једној другој перспективи. Не баш онако наративно, историјски, са свим карактеристикама. Него ипак је есхатолошки. Зато празник рођења заправо добија смисао у празнику Пасхе. Јер у Васкрсењу Христовом је садржај заправо и догађаја рођења, дат је смисао у рођењу. Узалуд би се Христос родио. Узалуд би и ангели певали песм и ми му се клањали, приносили дарове ако није побиједио смрт. Дакле, као што је оно последње узроковано овим првим, као што је Вазнесење узроковано рођењем, тако је и рођењу дат смисао васкрсењем и вазнесењем Христовим. – појаснио је између осталог протојереј-ставрофор Ненад Тупеша.
Борис Мусић