СЕЋАЊЕ НА ПРОТОЈЕРЕЈА СТАВРОФОРА
ПРОФ. ДР ДИМИТРИЈА КАЛЕЗИЋА
(новембар 1937 – децембар 2024)
„И чух глас са неба који ми говори: Напиши: Блажени мртви који од сада умиру у Господу! Да, говори Дух, нека почину од трудова својих, а дјела њихова ће следити за њима“ (Отк. 14, 13).
Ако би коме од људи пристајале ове речи, онда бисмо могли са усхићењем рећи: Њему, Господе Тројични, њему, Свесвети Оче и Сине Јединореодни, њему, Душе Свети, јер га потпуно познасмо и препознасмо. Њему, јер је у широком богословском луку гртао све да досегне до великих и мудрих сазнања и истина, али и Онога који је био моћан да пригрли све у доброј вери колико су му руке досезале.
Протојереј ставрофор, теолог и учитељ многих богословских генерација био је чудо времена у коме је живео. Један је од најзначајнијих учитеља наше Цркве неколико задњих деценија двадесетог века, па и нешто касније, чија се мисао разливала на области философије, апологетике, психологије, педагогије, црквене историје и лингвистике. А све заједно стечено било је урамљено у душу науке о богословљу.
Сматрајући поезију као својственост проте Димитрија Калезића, сетићемо се и трагично изчезлог Бранка Миљковића, који је генијалном прецизношћу дао дефиницију људског постојања: „Смртоносан је човек, али смрти одолева!“ Као и сваки човек условљен постадамовским теретом, лишен је живота без патње, бола, греха и смрти. Изабрао је „кожне хаљине“ којих на крају личног времена сваки од нас рођених оставља у земаљској утроби. Ево, то се остварило и догодило и са цењеним нашим учитељем. Од њега смо и научили да смрт није онтолошка (бића човечјег) датост од Божје стране, него Његова (Божја) порука, предвиђање и препорука, која ће нас за живота провући кроз земаљску силу зла, кроз искушења, патње, зној и крв. Али, исто тако ћемо задобити и реч утехе: да оваква смрт, зло и патње не би били бесмртни, да Бог и предвиђа овоземаљску смрт као окончање њено. Отуда постојање проте Димитрија доживљавамо кад дар Божји, коме одајемо велику благодарност за све учињено, честитом муком омеђено, али и нашу тугу за његовим одласком. Тугом по Богу која ће се вером испуњеном преточити у наду и реалност да му је одређено место покоја које је истински заслужио.
„Не пишем да га похвалим, јер је похвала од Господа, него пишем о њему ради користи себи и другима“, записаће један од двојице химнографа о Светом Сави. Тако се и ми осврћемо на целокупан животни труд проте Димитрија. Рођен је у бјелопавлићкој долини, недалеко од Даниловграда, где први дечји погледи досежу до острошких стена и уши слушају ехо са звона Светиње. После одличног успеха основношколског образовања, вођен руком Промислитеља у најтежим временима по Цркву Божју на нашим просторима, уписује прву петоразредну богословију у Призрену. Био је упамћен по надпросечној упорности и дружењу са књигом, а није му мањкала ни изузетна бистрина и оштроумност. Десеткована Црква после бруталног убијања и прогона свештенства у временима после Другог светског рата, новодипломиране богослове је слала на парохије и у народ. Млади Димитрије се одлучио да се усавршава у науци Божјој, па је уписао Богословски факултет у Београду, а скоро истовремено и Филолошки факултет. Колика је то била ерудичија, говори и чињеница да је оба факултета завршио у року, да је две године провео у Бечу у оквиру постдипломских студија, а по одслужењу војног рока бива постављен за суплента Карловачке богословије, а по одбрани професорског испита и за њеног професора. У обновљеној овој установи показао је своју темељност, професорску озбиљност, али и очинску бригу према ученицима. Један од тадашњих врло угледних му колега говорио је другима: „Обратите пажњу на овога нашег младог колегу; будућа времена ће показати његову вредност!“ И заиста је био у праву. Године 1971. прелази на Богословски факултет у Београд, прво као секретар, а потом и као асистент. Одбранивши докторску дисертацију под менторским вођењем угледног професора Радмила Вучића на тему „Руска философија свејединства“, остаје на истој катедри факултета, а по потреби је предавао и друге предмете: апологетику, психологију и педагогију, па је у недостатку историје књижевности надомештао ту празнину.
Професор Димитрије Калезић је био прилично строг у намери да подстакне сваког студента и кандидата на темељност око припреме за испите. Ширином својих добрих намера био је спреман да у оквиру својих могућности помогне свуда и у ваннаставном времену. Све генерације студената знале су за његову изреку упућену студентима са недовољним знањем на испиту: „Факторе, добро си трчао, али поред пута!“ Наизглед, ова симпатична његова оригинална мисао говорила је много више о суштини одговорна на испиту, али и о критеријуму целосног нашег живота. Иза њега су као у широком трагу ницале и остајале књиге и књиге из његове научне области. Пратио је дешавања и оно што је било од вредности широм светских универзитета и указивао на њих, писао приказе у разним часописима или их је преводио. Данас је то једна велика библиотека његове оставине.
Био је у четири мандата декан Богословског факултета у Београду, потом предавач новоустановљеног Богословског факултета у Фочи, као и на Високој музичкој школи у Источном Сарајеву. Често је наступао у српским медијима, где су остале дубоко памтљиве емисије које су биле теме о актуелним питањима Цркве, нашим народним и црквеним обичајима и другим темама. И писао је о њима. Захваљујући његовој широкој култури, до многих решења из те, али и сродне тематике, долазио је путем етимологије речи. Улазио је у њене дубине и на један, рекло би се једноставан начин и тумачење, износио је веома упечатљиве закључке. Долазио је на многе трибине где год би га неко позвао и остављао би утисак великог знанца, али и сведока своје осведочене вере. Учествовао је у многим семинарима, симпосионима, научним скуповима, како у нашем окружењу, тако и у иностранству. Поред научне ерудиције, знао је на тим сусретима, било да су присутни научници других профила или они који припадају другим конфесијама, уносио је непосредност, симпатичност, духовитост и све што је претварало цео тај простор у неку лепшу атмосферу. Ретко кога да је неко више цитирао тих дана до њега.
Прота Димитрије Калезић је био и парохијски свештеник у београдским насељима Кумодражу и Јајинцима. Поред редовних богослужења, водио је бригу и о својим парохијанима. Много је оних који су са поносом истицали да им њихов отац Димитрије долази у домове разним поводима, да их слуша, али и упућује на сваку хришћанску врлину. Многе је крстио, венчао и испраћао на пут Господу. Питамо га једном приликом: „Како Вам, професоре, протичу ови дани?“, на шта би одговорио : „Ево, данас сам био у парохији, вечерас путујем бусом за Фочу, одржаћу предавања по плану и програму, увече ћу сести опет у бус, вратити се у Београд и наставити са парохијским обавезама где сам стао.“ „А кад онда пишете?“ – „Кад дођем то вече кући, јер ми је писање највећи одмор!“ Ето, то је само један детаљ из његовог колосалног живота, а скоро сав и у свему је такав био.
Са супругом Георгином (Ђином која потиче из свештеничке куће), изродио је троје деце: Војислава, Јелену и Владимира, који је такође свештеник при храму Светих Кирила и Метохија у месту службовања оца му Димитрија у Јајинцима, који је уз помоћ побожног народа прота Димитрије и подигао.
И зашто не рећи оно што је можда најважније или оно што је било услов за све што је учинио Димитрије Калезић у свом животу. Они који га боље познају, знају и то да је био изузетно честит, карактеран и поуздан човек према свима. Трошио се где год је то неко од њега тражио као вредну и значајну подршку у свакој мери. Сујета и гордост су била непознаница у његовом животу. Ако би га ко и увредио, иако је то било најређе, то је доживљавао попут детета непридавајући увредама никакав значај. Није било тога што му овај вилики и дивни човек није могао опростити.
Благодаримо нашем професору, учитељу, духовном оцу, честитом човеку и дивном свештенослужитељу на свему ономе што је оставио нама у наслеђе. Верујемо и знамо да ће Господ пригрлити слугу свога и великог ревнитеља вере свете, и показати му пут којим се и једино иде у вечни живот. Бог да му душу прости!
Протојереј ставрофор проф. др Драгомир Сандо