У „Символу вере“ исповедамо да верујемо у“ једну, свету, саборну и апостолску Цркву “ , тј. Православну Цркву која је свето-предањски наставник хришћанске Цркве првих хиљаду година.
Оно по чему се Православна црква препознаје у овом свету али уједно и разликује од осталих хришћанских деноминација јесте њена саборност.
Саборност Цркве се изражава кроз исповедање догмата Васељенских Сабора оличених у Никејско- Цариградском Символу вере (325 и 381 год.) и потврђеним у потоњим Васељенским саборима.
Такође се саборност изражава кроз заједничко учешће православних патријарха , архиепископа, митрополита , епископа у Светој Евхаристији а затим и на редовном годишњем заседању Архијерејског Сабора. А саборност Епископа уједно представља и саборност клира и верног народа.
Сваки Епископ представља поверени му верни народ одређене Епархије , тако да сви Епископи заједно сабрани на Сабору представљају верни народ Православне Цркве. По речима Светог Игњатија Богоносца : тамо где је Епископ тамо је и Црква“ али уједно и да Епископ не постоји без повереног му народа, кога представља на Сабору Архијереја.
Први Сабор епископа одржан је у Јерусалиму од стране Светих Апостола где је заседао први Епископ Јерусалима Свети Апостол Јаков. Од тада до данас па до краја века и света Православна Црква ће да пројављује саборност кроз заседање Епископа и њихово евхаристијско јединство.
Саборност се не ограничава само на саборе епископа него се пројављује на свим црквеним нивоима. У православним манастирима поред игумана постоји веће стараца где сви заједнички одлучују о животу и управи манастира. Такође у парохијским храмовима старешина са браћом свештеницима храма саборно одлучује о парохијском животу.
Такође треба нагласити улогу верног народа у саборном животу Православне Цркве. Наиме, постоје епархијски савети где верници учествују саборно са подручним им епископом у важним одлукама за живот Епархије. То исто важи и за парохије где верници учествују са свештеником у црквеним одборима неопходним за нормално функционисање парохија.
Овде вреди нагласити и Црквено- народне саборе где су верници заједно са епископима активно учествовали у избору својих архиепископа и патријарха ,као што је био случај за време Карловачке митрополије у Хасбуршкој монархији од 1708. па све до 1911. године .
Саборност Православне Цркве је најаутентичнији израз вере у једног Бога у Светој Тројици, Оца, Сина и Светога Духа где три Личности једног Бога саборно постоје и дејствују. Од свих хришћанских вероисповести једино је Православна Црква сачувала аутентичност светотројичне саборности откривене и подарене роду људском на Педесетницу- Духовдан.
Архимандрит мр. Евсевије Меанџија
(Фото: Српски народни црквени конгрес у Сремским Карловцима 1837)
