Друштвени догматизам и идеолошко једноумље представљају највећу препреку међусобном разумијевању унутар једне заједнице, и самом развоју тог друштва
Неупитне догме се подразумијевају у сфери духовног живота, па уколико никоме не пада на памет да их намеће читавом грађанству, оне су дозвољена и пожељна појава унутар вјерских заједница. Наравно, постоје начини да се вјерски ставови и увјерења артикулишу грађанским или политичким језиком (нпр. проблем абортуса и истополних бракова) и да се као такви нађу на јавном тржишту идеја која неко може подржати, и политичким путем довести до нивоа закона. Али када се већ нађу у тој зони, изван црквених порти и богослужења, они су подложни преиспитивању и критици, а њихова снага зависи од броја грађана који су спремни да их подрже. Духовни ауторитет, сам по себи, ту им није од помоћи.
Неупитне догме постоје и у науци, али то су неки логички аксиоми од којих се полази у доказивању и размишљању. Сваки сложенији став од оног да је А=А, и да су 2 + 2= 4, ваљало би доказивати и аргументима бранити у озбиљној научној дјелатности. У друштвеним научним дисциплинама, међу неупитне вриједности спадају категорије као што су: људска слобода, човјеково достојанство, поштовање закона… Међутим, историјска промјењивост језика и друштвених уређења, непрестано нас доводи до тога да преиспитујемо начине како ћемо те категорије изразити. Како недавно рече Ршум, некадашња безазлена и весела пјесмица ”Једног дана решио мој тата, за рођендан да ми купи брата”, данас би већ могла да се нађе под лупом истражитеља криминалне трговине дјецом. Канон или правило- представља промјенљивију категорију у умјетности, философији или праву, него у религији или природним наукама.
Хоћу рећи, изван вјере и математичких аксиома, наметање догматизма (неупитност ставова) може да буде јако опасна работа по људски ум и шире друштвене заједнице. Свештеник може јавно да оглашава своја догматска учења; може то да чини и научник са својим тезама, али ни један ни други не могу и не смију имати могућност да своје ставове намећу другима. Односно, у здравим демократским срединама, све оно што не крши Устав и законе једне земље, дозвољено је.
А ово пишем стога што друштвени догматизам и идеолошко једноумље представљају највећу препреку међусобном разумијевању унутар једне заједнице, и самом развоју тог друштва. Ја сам рођен и одрастао у друштву које је било тако догматизовано, само тада нијесам могао бити свјестан ни алтернативе тим ”догмама”, па самим тим, ни погубности таквог једноумља. Гледајући недавно прву епизоду РТС серије ”Нобеловац” био сам потресен страхотом сцене у којој другови Ђилас и Зоговић, у једној мемљивој београдској канцеларији испитују друштвено-политичку ”подобност” Ива Андрића. Историјска основа за овај умјетнички приказ је очигледно неупитна, а бесмисленост таквих једноумних комисија убрзо су, на својој кожи, осјетили и Ђилас и Зоговић, актери неславног пропитивања. А сами Андрић, када је већ преживио (и сликовито и буквално) револуционарни жири, могао је, мирне душе, да прими Нобелову награду. Хоћу рећи, оно што револуционари умало нијесу ликвидирали, – а доста тога јесу – свијет је касније препознао као нешто најбоље што имамо.
Ова прича нам казује да није свака ратна побједа над окупатором сасвим еквивалентна појму слободе, као што је одавно јасно да ни сваки вид антифашизма није донио људима ослобођење од једноумља и репресије. А у данашњој Црној Гори, добрим дијелом још живимо идеологију комисије која је испитивала какав је Андрић ”ка чо’ек”, и та се идеологија са бројних политичких адреса испоручује јавности као неупитна догма о којој нема расправе. Или – ко посумња у демократске тековине и грађанске капацитете НОБ-а, тај је издајник Црне Горе и њеног суверенитета. А управо су бројне судбине људи из Црне Горе најчистији доказ да појам антифашизма није синоним за демократију, односно да антифашизам који нам је донио слободу од окупатора, није био у стању да донесе слободу појединцу и друштву, онакву каква је данас записана у Уставу и разним европским поглављима које треба да испунимо. Другим ријечима, партизански покрет који је извојевао ратну побједу над фашизмом и нацизмом, и који је изњедрио небројене примјере херојске пожртвованости и родољубља, међу нас је донио идеолошко једноумље. Једноумље из кога су сви данашњи друштвени и политички актери у Црној Гори, почетком 90-тих потрчали ка: вишепартизму, слободном тржишту, вјерским слободама, повратку преткомунистичким традиционалним вриједностима… али и енормном богаћењу појединаца и фамилија.
Како би ме читаоци боље разумјели, овог пута нећу критиковати милитантни комунизам са крајње легитимне позиције сјећања на чињеницу да је од њега, током и послије Другог свјетског рата, без суда и пресуде, страдало преко 100 православних свештеника у Црној Гори. Рећи ћу то другачије: Савјет Европе и Европски парламент, у више су докумената осудили тоталитарне режиме. У свима тим документима истакнуто је како су једнако зло људима нанијели и нацизам и комунизам, и да су то режими који дијеле један број истих заједничких вриједности: грубо кршење темељних људских права и непоштовање начела правне државе. С тим у свези, Савјет Европе донио је двије резолуције: Резолуцију Парламентарне скупштине Савјета Европе број 1096 о мјерама за уклањање насљеђа бивших комунистичких тоталитарних режима из 1996. и Резолуцију Парламентарне скупштине Савјета Европе број 1481 о ”потреби међународне осуде злочина тоталитарних комунистичких режима” из 2006. На другој страни, на нивоу Европске уније донесене су Резолуција Европског парламента о европској савјести и тоталитаризму из 2009. и Резолуција Европског парламента од 19. септембра 2019. о важности европског сјећања за будућност Европе.
Ове резолуције и њихови извјештаји истичу да су тоталитарне комунистичке режиме који су владали у средишњој и источној Европи, без изузетка, обиљежила масовна кршења људских права, а додају да је низак степен јавне свијести о злочинима који су почињени под тим системима. Даље се наводи да криминална димензија комунистичких режима није била резултат околности, него посљедица намјерне политике коју су разрадили оснивачи таквих режима, чак и прије него што су преузели власт. Комунистички лидери никад нијесу скривали своје циљеве, који су били диктатура пролетаријата и уклањање политичких противника и оних категорија становништва које су неспојиве с новим моделом друштва. Посљедица остварења тих циљева био је масовни терор, злочини и груба кршења људских права. Због тога се не може игнорисати сличност с посљедицама спровођења друге тоталитарне идеологије 20. вијека, нацизмом, с којим комунизам има, поред несумњивих разлика, и низ заједничких обиљежја. Међутим, истиче се, да су криминал и осуђујући карактер нацистичке идеологије и режима данас неупитни, док комунистичка идеологија и режими нијесу наишли на сличну реакцију па су злочинци комунистичких режима ријетко били подвргнути казненом поступку, а многи од починитеља никада нијесу ни били доведени пред лице правде. Комунистички симболи отворено се, и даље, користе, те је јавна свијест о комунистичким злочинима врло ниска у поређењу са злочинима нацизма а образовање младих генерација је и даље такво да засигурно не помаже смањити тај јаз. У том смислу, све су земље, ако то досад нијесу учиниле, позване процијенити историју комунизма и своју властиту прошлост, јасно се дистанцирати од злочина почињених од тоталитарних комунистичких режима те их недвосмислено осудити.
И док модерна Европа доноси овакве декларације, ми овдје имамо рибрендинг Броза, Титограда, другова Жарковића, Милатовића и осталих, и то из уста оних којима су уста пуна ”европског и грађанског пута Црне Горе”. Лично мислим да је и то легитимно, када не би било бољшевичке искључивости у интонацији неокомуниста, који свако супротно мишљење оптужују за напуштање антифашистичких идеала. Јер, поред наведене идеолошке сличности два тоталитаризма, историја биљежи и њихову историјску колаборацију, која је – док сам ја учио школе у СФРЈ систему – или прећуткивана или минимизирана. Међутим, европски парламентарци то не прећуткују па ће рећи како је комунистичка интернационала са сједиштем у Москви била активни ”каолициони партнер” Мусолинију и Хитлеру током цијеле прве двије године Другог свјетског рата. Не случајни нити невољни партнер, него судионик пакта склопљеног недјељу дана пред избијање рата, а о коме смо у школама учили као Пакт Рибентроп-Молотов, или Пакт ”о ненападању”. Међутим, то није био само пакт ”о ненападању” – подсјећају нас поменуте европске декларације – него пропис ”о ненападању и међусобној сарадњи” (који је подразумијевао војну и економску сарадњу два режима). И та се сарадња, на велику жалост Пољака али и цијеле Европе, спроводила у дјело, па док је Хитлер (неометан од будућих антифашиста) освајао Западну Европу, СССР је, у исто вријеме и неометано, припајао себи балтичке државе, дјелове Румуније и Финске. А Пољску су, знамо сви, међусобно подијелили.
Побједници Другог свјетског (а овдје и грађанског) рата, као и њихови идеолошки сљедбеници у овом времену, част изузецима, углавном монополизују антифашистичку борбу у Црној Гори, па иза сопственог ексклузивног антифашизма прикривају тоталитарну и једноумну природу своје идеологије. Антифашизам и родољубље партизанског НОБ покрета су непорециви, али је порецив њихов идеолошки монопол на тај универзални и племенити антифашистички порив присутан код сваког нормалног човјека. Како другачије дефинисати историјску околност у којој крвави отпор нацизму и фашизму током априлског рата даје војска Краљевине Југославије, док комунисти тих дана чекају директиву из Москве? Москве која је – у том тренутку – пакту са Хитлером! Априлски рат 1941. био је кратак и безнадежан, као и сваки отпор Вермахту, било гдје на свијету, од почетка рата 1939. до Стаљинградске битке 1942/43. Али је тај кратки рат обиловао примјерима витешког родољубља равним оним који су показали партизански народни хероји – касније.
Морнарички поручници Спасић и Машера (хероји одликовани од Краљевске владе у Лондону још 1942, а од Броза проглашени народним херојима тек 1973. године) и пилот краљевске авијације Милутин Перовић, као и многи знани и незнани, били су прве ”камиказе” у Другом свјетском рату, али – за разлику од јапанских – они су животе дали на антифашистичкој страни, заклети ”краљу и отаџбини” а не партији. Много прије партизанских ескадрила о чијим смо јуначким подвизима гледали ТВ филмове и серије, краљевска авијација и њена противваздушна одбрана, приносећи на жртвеник отаџбинске слободе животе војника и официра, срушила је на десетине нацистичких авиона изнад бомбардованог Београда и другдје. Много прије пролетерских офанзива, краљевска Зетска дивизија потиснула је Мусолинијеву војску далеко од граница Југославије. Велики број способних и школованих официра и војника Краљевске војске заробљен је и провео је цио ток рата у њемачким логорима, што је значајно отупило оштрицу некомунистичког антифашизма на овим просторима. Док су будући партизански официри и генерали излазили из казамата монархије пред почетак рата, краљевски су официри и војници утамничени од Хитлера убрзо потом.
Никада нећемо знати да ли су за вријеме окупационог удара Хитлера на њихову отаџбину, комунисти чекали распад ”буржоаске творевине” и ”тамнице народа”, како би кроз ратне околности, касније, лакше спровели класну револуцију или су просто били жртве још увијјек важећег Пакта између њихове политичке централе и Рајхстага? Ни једно ни друго им не служи на част, нити им даје за право да до данас држе монопол над антифашистичком борбом. Крајње ружно и нечасно звучи да су дјелови Краљевске војске у отаџбини имали несумњиву колаборацију са окупатором од 1942. до 1945. (иако треба разликовати разлоге четничке колаборације у Далмацији, у односу на оне у Црној Гори), али како дефинисати чињеницу да су овдашњи комунисти запуцали на окупаторе не онда када је нападнута њихова земља (април 1941) него када је нападнута туђа (јул 1941), послије Хитлеровог напада на СССР и – самим тим – једностраног раскида поменутог Пакта? Изгледа да је и једнима и другима, и четницима и партизанима, у једном моменту рата (једнима на почетку, другима на крају) питање (контра)револуције било важније од борбе против окупатора.
Војска Краљевине чији је краљ страдао у Марсељу 1934. г. од фашистичког пуцња, није показала ништа мање храбрости ни витешког херојства у борби са наци-фашизмом, од партизанских бригада, а кад се ради о тужној и срамној колаборацији са Хитлеровом солдатеском, европски извјестиоци нам указују, без релативизације и ревизионизма, да се поменуто зло размахало Европом и свијетом управо захваљујући благонаклоном ставу комунистичке интернационале. Тачно је, и Запад је био благонаклон према Хитлеру деценијама прије избијања рата, али само су комунисти имали Пакт о међусобној сарадњи и помагању током ратних дејстава, са злогласним фирером.
Несумњив је списак злочина које су, током Другог свјетског рата, починиле неке четничке формације над неправославним живљем у данашњој Црној Гори, БиХ и Србији, и то је љага која се не да избрисати са лица војске чија је главна команда била у Лондону, а војни штаб у шуми и на Хитлеровим потјерницама. Али је неизбрисив и списак оних злочина које су над сопственим сународницима (можда највише у Црној Гори) починили одређени комесари и пролетери КПЈ, а које смо еуфемистички стрпали под тепих ”лијевих скретања” или ”завршних операција” – касапнице у Словенији крајем маја 1945. над разоружаним заробљеницима, а послије формално окончаног рата. Понављам: без суда, без пресуде, без гробног мјеста.
Ако нам партијско једноумље до данас није дало могућности да се боље разумијемо и да истини погледамо у очи, можда ће нас приближавање ”европским стандардима” упутити на смањење диоба, и на чињеницу да је антифашизам племенит свјетоназор, добар темељ за изградњу здравих вриједности, али без демократије и слободе мишљења може бити тек само ријеч, односно лозинка злоупотребљена за стварање непремостивих диоба – управо међу потомцима антифашиста.
