Један од важних сегмената овогодишњег Дјечијег сабора биле су тематске изложбе. Оне су биле посвећене значајним јубилејима које смо обиљежили ове године.
Школа вјеронауке при Цркви Светог Ђорђа под Горицом је ове године имала задатак да припреми изложбу на тему „110 година од рођења блаженопочившег Патријарха Павла“.
О овој изложби разговарали смо са Надицом Радовић, вјероучитељицом школе вјеронауке при најстаријем активном подгоричком храму – Цркви Светог Ђорђа.
„Деца су се потрудила да припреме ову изложбу. Прије свега су се потрудила да науче његове кратке поуке. И то им је задатак не само за овај Сабор, него и за ову годину. Ми ћемо током године то обнављати, а свако од њих је добио неку одређену поуку да запамти и да му буде поука кроз цели живот. То нам је била главна идеја. Учили смо мало и песму, али нисмо је овде извели да не буде превише програма. Од материјала који смо имали издвојили смо један део који се односи на његову посету Митрополији, пре свега када је била хиротонија нашег Митрополита Амфилохија. Интересантна је та поука коју је њему упутио Патријарх Павле: Слуго добри и верни уђи у радост господара свога. Знате, има много поука у Светом писму, али та као да је за њега била пророчки речена, јер и наш Митрополит је тако живео да се сви просто надамо и верујемо да је ушао у радост господара свога. Ја сам читала и неке друге поуке, било је пуно хиротонија није само ова, па чини ми се да тако јака поука нигде није била. Тако да смо тај део издвојили са овом фотографијом на којој се виде деца у црногорској народној ношњи. Наравно, изнашли смо и неке друге делове из његовог детињства, затим имамо један детаљ кад је он био Епископ рашко-призренски у манастиру Морача на једном јубилеју и онда је тадашњи владика Амфилохије записао да је он одржао изузетну беседу. Нажалост, питала сам игумана, тада није било тонског записа, само је ето остала поука кроз народ што је, наравно, јако важно и што заправо карактерише нашег Патријарха Павла, без обзира на све то што је он писао и одговарао на питања верника, опет је оно што је остало упамћено у народу и што се преноси некако карактеристично за њега. Морам рећи и то што ја предајем веронауку и то што сам са овом децом, ја дугујем Патријарху Павлу. Он ми је дао благослов пре свега да упишем факултет, па онда и да предајем веронауку. Имала сам тај благослов да сам годинама била код њега, ишла на службе и имала прилике не само да чујем његову реч, него и да га посматрам, а од њега се могло учити и посматрањем. Ево један детаљ, то ми је и дан данас на памети, многи од нас немамо ту дисциплину, то је једна банална ствар али треба деца и то да знају, кад се прелази преко улице. И сад, како је био на вечерњој иде од Саборне цркве до Патријаршије, то је једна мала, малтене слепа улица, али има семафор, и Патријарх Павле увек дисциплиновано чека да прође црвено светло да би прешао улицу. Значи свуда и на сваком месту он се трудио да буде пример како треба да се живи.
Наша дечица су баш била радосна што смо имали ову тему. Имамо чак и један рад који је и Митрополит приметио и питао ко је радио, а то је радио један наш ученик Павле који је дошао код нас на веронауку са три године а сада има 14 и добио је идеју да нацрта рад како нашу веронауку благосиља Патријарх Павле. А кад је тако мален са три године дошао код нас, мени је била прва асоцијација да му говорим баш о Патријарху Павлу. Њему се то тако допало да ме је питао (пошто ми у нашој порти Цркве Светог Ђорђа имамо један велики споменик): а да ли ту лежи Патријарх Павле? Тако да нас ето Патријарх Павле заиста стално прати и онда је он добио идеју да нацрта нашу цркву, порту и како нас прати Патријарх Павле.
Ето, то је нешто укратко, ако се може укратко казати о Патријарху Павлу, мада бисмо могли о њему дуго причати. Ја лично носим једну дубоку љубав и једну захвалност велику за љубав коју је показао у личном сусрету који сам имала са њим и тај један изузетан спој и љубави према Богу и љубави према ближњем, који је Патријарх Павле имао. Он је мене учио да имамо љубав према Богу, али то није било само да служимо Господу, него је он показао и љубав према мени. Просто је гледао шта је мој дар, а не само да буде да сам ја као неки шраф који треба укључити негде и зашрафити, него је сваком приступао са бескрајном љубављу. Бар је такво моје искуство, а и искуство многих које сам у то време познавала.“
Темом стогодишњице од упокојења великог српског пјесника Алексе Шантића бавила се школа вјеронауке при Саборном храму Христовог Васкрсења.
„Ми смо нашу изложбу конципирали тако да дјеци пружимо прилику да виде како је Алекса Шантић изгледао кроз вријеме, па смо имали три паноа гдје смо га представили у његовој младости, затим у његовим средњим годинама и на крају као мало старијег. Пронашли смо како је изгледао његов рукопис, па смо и то уврстили у нашу изложбу. Једног дјечака смо костимирали и дали му улогу Алексе Шантића, што је било изузетно симпатично и дјеци и одраслима. На изложби смо могли да чујемо биографију Алексе Шантића и оно што је можда најзанимљивије, пронашли смо дио бесједе Авве Јустина на двадесетогодишњици од упокојења Алексе Шантића, тако да смо и то представили на изложби. Наш хор је отпјевао двије пјесме Алексе Шантића. Једна од њих је свима позната пјесма Што те нема. Морам да кажем да смо заиста уживали припремајући ову изложбу, а доста тога смо и новог научили о нашем дивном српском пјеснику“, рекла је вјероучитељица Саборног храма Христовог Васкрсења, Зорка Пејовић.
Школа вјеронауке при Цркви Светог Ђорђа у Доњој Горици имала је задатак да припреми изложбу о јубилеју – 530 година од штампања „Октоиха првогласника“.
Старије полазнице ове школе вјеронауке представиле су нам свој штанд.
„Наша замисао је била да спојимо Октоих првогласник и Октоих петогласник. Ова књига је рађена ручно, уз помоћ справа и вриједних руку родитеља из наше парохије. Књига је склапана ручно. Сваки лист се повезивао на посебним справама. Направљена је справа за шивење на којем су се спајале странице књиге уз помоћ шила и конца. За потребе лијепљења прављен је лијепак од брашна и воде, као што се то некада радило. Од дрвета и металних навоја је направљена преса за лијепљење и обликовање саме књиге. Такође украшавање и гравирање корица од коже је један одраз и неки печат наше вјеронауке јер је све ручни рад и све је некако уникатно.
На паноима имамо слике, на којима се може видјети како се то заправо све некада радило. Имамо и Ђурађа Црнојевића, затим имамо и примјере како како је изгледо лист Октоиха првогласника. Припремили смо и флајере које смо дијелили.
Штампање Октоиха првогласника је било велики подвиг за оно вријеме. Његовим значајем ми се и данас надахњујемо и из тог разлога је доњогоричка вјеронаука имала жељу да овом величанственом богослужбеном дјелу да на значају на један несвакидашњи начин, па је тако и настао овај наш ручни рад који у себи садржи Октоих првогласник и Октоих петогласник. Овај рад носи печат доњогоричке вјеронауке, са идејом о њеном настанку и изради, и показује жељу, намјеру и труд полазника наше школе на челу са вјероучитељицом Видом Живковић, да се кроз њу прикаже и заједништво наше парохије, које је љубављу украшено, као и ова наша књига.“
Једна од јубилеја који је обиљежен на овогодишњем Дјечијем сабору био је и онај посвећен Светом Јустину Ћелијском, па је тако кроз изложбу обиљежено 130 година од његовог рођења, 45 година од упокојења и 10 година од откровења његових моштију.
Овим јубилејом бавила се школа вјеронауке из Котора, а изложбу су нам представиле старије ученице ове школе.
„Овај штанд је посвећен Светом оцу Јустину. Овдје имамо један пано на којем смо исписали укратко о његовом животу, као и његове фотографије из младих дана, а и остале током живота. На фотографијама такође можемо видјети и његове свете мошти и гроб. Други дио штанда смо посветили његовим дјелима, па на овој фотографији можемо видјети сабрана дјела оца Јустина, а овдје можемо видјети неке по нашем избору одабране књиге из библиотеке оца Јустина. Следећи дио штанда смо посветили духовној вези блаженопочившег оца Мома Кривокапића са оцем Јустином Ћелијским. Ово је бројаница коју је отац Јустин поклонио оцу Мому. Отац Момо је ову бројаницу носио само у посебним приликама, нпр. на празник Васкрсења Христовог. Ту је и један напрсни крст који је отац Момо добио на прослави педесетогодишњице свештеничке службе, а на њему је изрезбарен лик оца Јустина Ћелијског. Такође, на нашем штанду се налази и једна икона Светог Јустина.“
Вјеронаука и хор „Свети Симеон Дајбабски“ изложбом су обиљежили јубилеј свог небеског покровитеља – 110 година од упокојења Светог Симеона Дајбабског.
„Ми смо на једном дијелу штанда издвојили књиге и поуке Светог Симеона Дајбабског, док смо други дио посветили иконама које је сликао Свети Симеон. Представили смо и житије Светог Симеона, а овдје имамо ликовни рад наше ученице Иве Табаш, на којем је представљен моменат када се малом Петку јавља Свети Иларион и каже му да је ти велика светиња, односно данашњи манастир Дајбабе. Рад је рађен техником сликања и украшавања каменом“.
Школе вјеронаука из Колашина и Мораче имале су задатак да прикажу јубилеј два вијека од рођења Бранка Радичевића. Радичевићевим животом и дјелом бавила се школа вјеронауке из Колашина, док су се темом везе између Радичевића и Његоша бавила дјеца из Мораче.
„Поред два паноа на којима смо представили живот, дјело и прерану смрт Бранка Радичевића, као и везу између Радичевића и Његоша, имали смо још један пано на којем смо изложили предивне портрете Радичевића и Његоша и ту смо исписали дјелове пјесама које су њих двојица упућивали један другоме. Поред тих паноа, на нашем штанду су се могли видјети стари примјерци књига поезије Бранка Радичевића, као и једна шаховска табла, зато што је једна од већих Радичевићевих љубави управо био шах, што је и описао у једној својој пјесми, наводећи да је његов живот као шаховска игра. Када је Митрополит пришао нашем штанду, дјеца су се представила пјесмом коју је написао Бранко Радичевић, а препјевао наш чувени пјевач Здравко Чолић. Ради се о пјесми Кад си звјезда селе моја. Жељели смо да то наше представљање буде некако кроз пјесму, баш онако како и памтимо великог пјесника Бранка Радичевића“, рекла је Милена Томовић, вјероучитељица из Колашина.
Школа вјеронауке из Сутомора подсјетила нас је на двадесетпетогодишњицу од злочиначког НАТО бомбардовања СР Југославије и двадесетогодишњицу од мартовског погрома на Косову и Метохији.
Дјеца су са својим вјероучитељем Марјаном Петковским на свом штанду путем фотографије и писаних података представила страдање наших светиња и нашег народа на Косову и Метохији.
Изложбени штандови су изузетно важан сегмент Дјечијег сабора. Пружају прилику дјеци која учествују у изради задатака да припремајући своје задатке детаљније науче о историјском догађају или личности којом се баве кроз тему, а такође и да се креативно изразе. Посјетиоци штандова сваке године са одушевљењем пропрате ову активност, изражавајући радост и одушевљење креативношћу и жаром са којим дјеца и вјероучитељи припремају ове задатке.
Оливера Балабан
