Select Page

На прву годишњицу смрти Ђорђа Михаиловића (1928-2023), чувеног деда Ђорђа, чувара Зејтинлика, 2. јула на српском војничком гробљу у Солуну биће постављена његова биста!

Овај догађај ће се одржати на гробљу које је годинама било место где је деда Ђорђе, познат по својој преданости и љубави према српским ратницима, дочекивао и испраћао посетиоце.

Биста, дар ливнице „Јеремић“, дело је вајара Љубомира Лацковића и представља трајну почаст човеку који је готово читав свој живот посветио очувању сећања на хероје из Првог светског рата. Био је симбол поштовања према прецима, деценијама је бринуо о Зејтинлику, вечном дому више од 7.000 српских војника.

– Деда Ђорђа сам упознао пре неколико година, током једне од посета Зејтинлику – каже нам вајар Лацковић. – Његова скромност, мудрост и бескрајна љубав према том месту дубоко су ме дирнули. Зато је рад на његовој бисти за мене био не само професионални изазов, већ и емотивна обавеза да пренесем његову посвећеност и енергију у бронзу. Чувени француски вајар Огист Роден је говорио да је за добро вајарско дело важно не само да личи споља, већ да уметник мора да „ухвати“ душу онога кога ваја.

На леђима деда Ђорђа, Лацковић је урадио рељеф Зејтинлика на коме доминира лик арханђела Михаила.

– Хтео сам да спојим архитектуру Зејтинлика, где се налази и мозаик арханђелу Михаилу, са деда Ђорђем – истиче Лацковић. – Нисам дуго вајао у глини, углавном радим у металу. Мало сам се помучио, али сам задовољан својим делом.

Очекује се да ће се на церемонији постављања бисте окупити велики број оних који ће доћи да одају почаст човеку чије је име постало неодвојиво од Зејтинлика.

– Желели смо да на неки начин допринесемо очувању сећања на деда Ђорђа – рекао нам је Слободан Јеремић, који је у ливници наставио стопама оца, деде, прадеде. – Он је симбол храбрости, посвећености и љубави према отаџбини и сматрамо да је постављање његове бисте на Зејтинлику пример како сећање на хероје може и треба да се чува. Михаиловић није био само чувар гробља, већ жива веза између прошлости и садашњости, мост између генерација. Његова животна прича говори о љубави, поштовању и посвећености према онима који су дали своје животе за слободу. Верујемо да ће биста стајати као симбол вечне присутности деда Ђорђа на Зејтинлику.

Породична традиција

ПРВИ чувар гробља био је Ђорђев деда, солунски добровољац Саво Михаиловић, Србин из Грбља. Саво је сакупио своје мртве другове и саборце, а потом их је чувао до своје смрти 1928. године. Сахрањен је и он на Зејтинлику. Њега је наследио Ђорђев отац, Ђуро, који је током Другог светског рата сачувао гробље и његове реликвије. Кад је Ђуро умро 1961. године сахрањен је уз свог оца на Зејтинлику, а дужност чувара гробља припала је тада Ђорђу.

Више од пола века Ђорђе Михаиловић дочекивао је и испраћао потомке српских ратника страдалих на Солунском фронту у Првом светском рату, историчаре и туристе. Чување војничког гробља за њега није било само физички посао већ и, како је говорио, морална и духовна обавеза. Веровао је да је његова дужност да обезбеди да се жртва српског војника никад не заборави.

– Највише ме радовало кад дођу унуци јунака, онда сам охрабрен. Има ко да памти – говорио је деда Ђорђе за „Новости“. – И треба да памти. Славна је то историја и говорите о њој. Говорите гласно и не савијајте главе пред недостојнима наших корена и славе.

Деда Ђорђе, рођен је тачно деценију по окончању Првог светског рата, у Солуну. Улогу поносног чувара преузео је од оца 1961. када је, како је говорио, Солун имао свега 160.000 људи, док данас броји 1,5 милиона. Целог живота долазио је свакодневно на Зејтинлик, ту је спавао, ту је практично живео. Под маслином, с увек пуном чашицом ракије за сваког ко дође. Најпре да се попије за покој душе јунака, па за здравље њихових потомака. Седећи за сточићем у хладу рецитовао је јуначке стихове. За своју посвећеност добио је Орден српске заставе другог степена, Орден Светог Саве првог степена и награду Мајка Србија, а пре четири године и српско држављанство.

– Свих ових година поштовали су ме сви – Србија, наш конзулат овде у Солуну и сви наши људи који обилазе гробље. Сада ми дани пролазе мирно, породично. Здравље и године ми не дају другде до да будем код куће. Сада ми је важно да вам кажем нешто. То причам толике године и то сви треба да знају – најбитнија је наша домовина, наша Србија – причао нам је за живота деда Ђорђе.

Велики јубилеј

БИСТА деда Ђорђа биће до краја недеље изливена у нашој познатој ливници, најстаријој на Балкану. Припремају се, кажу нам и за свој предстојећи јубилеј – век постојања који ће се навршити 2027. године. Планирају да направе 25 макета, високих по метар, најважнијих споменика које је ливница икад направила.

 

Највећа жал му је била што Михаиловићи више неће бдити над сенима јунака. Сина, како је говорио, Бог му не даде. А, за посао чувара, истицао је, треба мушка снага.

– Без шајкаче из куће никада нисам изашао. Она је симбол српског сељака – војника у балканским и у Великом рату, када су Срби исписали најсветлије странице наше историје. Нико ми никад није приговорио зашто је носим. Поносио сам се, и то су ценили сви који су долазили на Зејтинлик. И супрузи Светлани сам рекао: „Шајкача и ја, заувек. Кад пођем ја, и она ће са мном – поносно је говорио деда Ђорђе за „Новости“.

Тако је и било. Михаиловић је по сопственој жељи сахрањен у српској униформи, у којој је цео живот провео, у крипти у којој, међу јунацима, почивају и његов деда и отац.

Извор: Новости

 

 

Pin It on Pinterest

Share This